"Bogosluženje" prvih adventista

"Bogosluzenje" ranih adventista bilo je veoma burno, propraćeno galamom, vikanjem... 

Osnivačima adventizma smatraju se Joseph Bates, James i Ellen White. Osim toga, jedan od navećih adventističkih apologeta F.D.Nichol, tvrdi da je najprecizniji datum za početak ovog pokreta jutro 23. oktobra 1844. kada je Hiram Edson dao "novo tumačenje proročanstva o 2300 dana" [Francis D. Nichol, "The Midnight Cry" Review and Herald, 1944. str. 478], tako da bi se i on mogao svrstati u osnivače.

Iz jednog Edsonovog rukopisa čitamo o njegovim iskustvima adventističkog "bogosluženja", a iz konteksta je očigledno da je za njega tako nešto bilo uobičajeno:

“Pri početku našeg večernjeg sastanka jednom prilikom, kočija sa dva konja je bila došla puna potpunih stranaca; nakon sto smo im pripremili stolice naš sastanak je otpočeo pesmom “Ovde na zemlji ja sam stranac, ovde nema mira, nema mira”. Pevano je bilo sa Duhom i razumevanjem, Duh je dao posebni ritam tako da su stranci pre nego što se pesma završila bili duboko uvereni da su počeli napuštati kucu. Jedan čovek i njegova žena su uspeli da prođu kroz vrata, ali je treći pao na pod; četvrti, peti i ostali sve dok većina njih nisu bili poraženi od sile Gospodnje. Takvim agonizirajucim plačevima i vapajima za pomoć često smo bili svedoci. Oko trinaestero njih su bili obraćeni te večeri.”

[Ronald L. Numbers and Jonathan M. Butler "The Disappointed: Millerism and Millenarianism in the Nineteenth Century" (Bloomington and Indianapolis: Indiana University Press, 1987): 213-216]

 

James White

Iz mnogih pisama Jamesa i Ellen White vidimo da su ovakve manifestacije bile uobičajene tokom perioda od oko trideset do četrdeset godina nakon 1844. James White pise 1860-te: 

“Prošlu noć osetio sam duha jače nego u zadnje tri godine. Soba je bila ispunjena snagom Božijom. Stajao sam, ali sa poteškoćama. Pao sam licem na pod, plakao i vikao pod tom Božijom silom. Braća Sandborn i Ingraham su osećali isto. Svi smo ležali na podu pod tom Božijom silom.”

U jednom svom pismu Ellen White opisuje događaj kada je starešina Stockman propovedao pastoru Brownu – Baptističkom propovedniku:

“Brown je bio duboko dirnut i odjednom boja lica mu je postala kao u mrtvaca, pa je počeo da se ljulja na stolici, ali ga je Stockman uhvatio u ruke baš kada je ovaj padao na pod i postavio ga je u fotelju gde je ovaj ležao nepokretan do završetka razgovora. Onda je ustao sa tim bledim licem, ali sa svetlošću pravednog sina i dao je impresivno svedočanstvo sa neverovatnom snagom.”

Ellen je opisala taj dogadjaju u članku u časopisu "Signs of the Times" ("Znaci vremena") koji je objavljen 23. Marta 1876. Celo to iskustvo je bilo duboko u njenom sećanju šezdeset godina kasnije (13. Avgusta 1906.) gde ga je ponovno opisala govoreći da Brown nije verovao u snagu "Duha Svetoga" ali da je osetio tada baš na tom mestu.

Jon Butler se takođe opširno bavio istraživanjem ranog Adventizma:

"U kasno leto 1844. ovi Mileriti su imali čisto milenijumsko ocekivanje kraja sveta. Njihova očekivanja su ih predodredila za snažno izlivanje harizmatskih prorokovanja, govorenja jezicima, lečenjima i ostalim “znacima i čudesima”, koji su ispunjavali biblijsko obećanje za “zadnje dane”. … Njihova okupljanja su bila prepuna galame, slavljenja, plakanja."

Međutim, do 1906. godine Adventizam se toliko promenio da takvi fenomeni izlivanja "Duha svetog" nisu bili više dobrodošli. Do 1980-te godine bilo je veoma teško za mnoge adventiste da priznaju dobro dokumentovane događaje harizmatskog entuzijazma koji je bio široko prisutan u ranom Adventizmu. Bilo je i primera kada je buka i vika bila toliko velika da je šerif došao da uhapsi propovednika Dammona, a Ellen White je opisala taj događaj kao snagu "Svetoga Duha" u propovedniku, jer je bio jači od nekoliko policajaca koji nikako nisu mogli da ga smire.

Incident u Atkinsonu

Dok se većina Milerita nakon razočarenja 1843-44. tiho vratila svojim prethodnim zajednicama i društvu kao celini, male grupe fanatičnih vernika su se raštrkale na severoistoku. Neke od njih, u rodnom gradu Ellen Harmon (kasnije White) Portlandu,  sastajale su se "u pristojnom ponašanju ... u Beethoven Hall-u." Sastanci drugih, koje je posećivala i Ellen, skoro isključivo u privatnim kućama, bili su karakteristični po "svetim" poljupcima, glasnom vikanju i pevanju, padanju na pod, pranju nogu između muškaraca i žena, višestrukom krštavanju uronjavanjem, "čudnom" pokazivanju poniznosti (npr. puzanjem, lajanjem...) i predstavljanju nekoliko (uglavnom ženskih) proroka.

Marta 1986. diplomirani student adventističkog univerziteta "Andrews", Bruce Weaver, pronašao je novinski izveštaj o hapšenju i potonjem suđenju jednom od prijatelja E. White, g. Israel Dammon-u, u subotu veče 15. februara 1845. u Atkinsonu, malom gradu na istoku države Maine. G.Dammon bio je uhapšen pošto je predsedavao bučnim skupom koji je uznemirio građane. Jedan od svedoka, g. William Crosby, a 37-godišnji advokat koji je prisustvovao skupu, opisao ga je u sudnici:

"Oni su povremeno svi govorili u glas, vičući iz sve snage... Žena koja je na podu ležala na leđima sa jastukom ispod glave bi povremeno ustala i ispričala viziju za koju bi rekla da joj je otkrivena... To je bio najbučniji skup kome sam ikada prisustvovao - nije bilo reda ni pravilnosti, niti bilo čega što bi nalikovalo nekom od skupova kojima sam ikada prisustvovao..."

Članak pod naslovom "Trial of Elder I. Dammon" ("Suđenje starešini I.Dammon-u") objavljen je u časopisu "Piscataquis Farmer" 7. marta 1845, a izveštač je bio g. George V. Edes, 58-godišnji mirovni sudija. Izveštaj časopisa "Piscataquis Farmer" o suđenju g. Israel Dammon-u je veoma precizan:

• Broj svedoka (20 na strani optužbe, 18 na strani odbrane)

• Integritet svedoka, od kojih je većina pobožnih ljudi koji ne bi prekršili zakletvu olako

• Kvalitet svedoka (nekoliko svedoka optužbe bili su advokati i mirovni sudije koji su imali poseban obzir prema integritetu pravnog sistema)

• Skoro potpuna saglasnost između svedoka - i odbrane i optužbe - o incidentu

• Svežina njihovog svedočenja o događaju (samo dva dana kasnije)

• Posebno dugo i verno izveštavanje

• Izveštač je koristio sudski i advokatski zapisnik

• Izveštač je pokazao brigu za vernost svog izveštaja o izjavama svedoka: "nastojao sam da vas ni u kom slučaju ne prikažem pogrešno, a ako nađete neku grešku, molim vas pripišite je mojoj glavi, a ne srcu... ovo nudim kao nepotpun i nepristrasan izveštaj."

Interesantno, branilac koji se pozivao na "religijsku slobodu i toleranciju", bio je veteran "slobodnog zidarstva" g. Holmes koji je kasnije postao prvi majstor masonske lože u Foxcroft-u, tokom iste godine kada je održano ovo suđenje. Evo još nekih izjava svedoka:

 

Da li ova slika odgovara istini?

J.W.E. HARVEY, pod zakletvom: "Posećivao sam njihove sastanke dva dana i četiri večeri. Prvi sastanak trajao je osam dana - znao sam Dammon-a šest nedelja - Dammon, White i Hall bili su vođe. Dammon je rekao da će grešnici otići u pakao u naredna dva dana. Grlili su se i ljubili međusobno - Dammon bi legao na pod, onda bi skočio - često su odlazili u drugu sobu. Dammon nije imao imetka da se izdržava, koliko je meni poznato. Skup je izgledao veoma nereligiozno - video sam ga kako sedi na podu sa ženom između nogu koju je obuhvatio rukama."

Unakrsno ispitivanje: "Soba u koju su odlazili bila je pozadi. Nisam znao šta je u njoj - bio sam u dve sobe u kojima je bila založena vatra. Rekli su da u tu sobu svetovni ljudi ne mogu da ulaze. Dammon je rekao da je skup trebalo da bude privatni i da nisu želeli da mu prisustvuje niko ko ne veruje u Advent doktrinu. ..."

LOTON LAMBERT, pod zakletvom: "Kada sam stigao oni su pevali - nakon pevanja seli su na pod - Dammon je rekao da je sestra imala viziju da saopšti - žena na podu je saopštila svoju viziju. Dammon je rekao da su sve druge zajednice grešne - oni su bili lažovi, svodnici, ubice itd. On je takođe navaljivao na sve koji nisu vernici kao i on. Naređivao nam je, ali nismo otišli. Žena koja je ležala na podu i saopštavala vizije, nazivana je od starešine Dammona i drugih, 'Kopija Hrista'. Dammon nas je nazivao svinjama i đavolima i rekao da bi nas izbacio da je on vlasnik kuće - ona koju su nazivali 'Kopijom Hrista', rekla je g-đi Woodbury i drugima da moraju ostaviti sve svoje prijatelje ili će otići u pakao. 'Kopija Hrista', kako su je nazivali, je ležala na podu neko vreme, onda bi ustala, pokazala na nekoga i rekla da je imala viziju da im saopšti, koju bi potom saopštila; bila je tu jedna devojka za koju su rekli da mora da bude krštena te noći ili mora otići u pakao; plakala je gorko i želela da prvo vidi svoju majku; rekli su joj da mora da ostavi svoju majku ili će otići u pakao - neko je rekao, 'pustite je neka ode u pakao'. Konačno je odlučila da bude krštena. 'Kopija Hrista' rekla je svoju viziju mojoj rođaci, da mora da bude krštena te noći ili će otići u pakao - ona se usprotivila, pošto je već bila krštena. Za 'Kopiju Hrista' su rekli da je iz Portlanda. Žena koju su nazivali g-đica Baker, rekla je da je đavo prisutan i želela je da ga vidi - izabrala je mene i rekla, 'ti si đavo i ići ćeš u pakao'. Ja sam joj rekao da ona nije moj sudija. G.James Ayer (vlasnik kuće) me je onda zgrabio i pokušao da me izbaci kroz vrata. Rekao sam mu da nisam došao da ometam skup. Žena vizionar je pozvala Joel Doore-a, rekla mu da je posumnjao i da neće biti kršten ponovo - rekla je, 'brate Doore ne idi u pakao'. Doore je klečao kraj njenih nogu i molio se. G-đica Baker i jedan čovek su otišli u spavaću sobu - potom sam čuo da glas u sobi viče 'Oh!' Vrata su se otvorila - pogledao sam u sobu - ona je ležala na krevetu i držala ga; izašli su iz spavaće sobe grleći se, ona je skakala i gurala noge između njegovih. G-đica Baker je otišla do G.Doore-a i rekla, 'odbio si me ranije', on je rekao da jeste - onda su se poljubili - ona je rekla 'ovo je dobar osećaj' - upravo pre nego što su otišli u vodu da se krste, G-đica Baker je otišla u spavaću sobu sa čovekom koga su nazivali starešina White - video sam ga kako joj pomaže da se popne na krevet - svetlo se ugasilo i vrata su se zatvorila. Nisam video ni jedno od njih kasnije. Jednom sam bio u drugoj sobi i razgovarao sa svojom rođakom. Dammon i drugi su ušli u sobu i prekinuli naš razgovor i nazvali njenu sestru i mene đavolima. 'Kopija Hrista' je ležala na podu za vreme kada su odlazili u vodu da se krste i nastavila da leži dok nisam otišao, što je bilo između 12 i 1 posle ponoći."

Đakon James Rowe, pod zakletvom: "Bio sam kod Ayera nakratko prošle subote veče - starešina Dammon smatrao je greškom što smo došli na taj skup - govorio je o drugim zajednicama kako je g. Crosby upravo svedočio - rekao je da su članovi crkve najgori ljudi na svetu. Od svoje mladosti, a sada sam star, od svih mesta na kojima sam ikada bio, nikada nisam video takav nered, čak ni na pijankama. Dammon bi stao na pod i rekao 'ja ću stajati ovde - i dok stojim ovde, oni vas ne mogu povrediti, ni ljudi ni đavoli vas ne mogu povrediti'."

Joseph Moulton, pod zakletvom: "Kada sam otišao da privedem zatvorenika, oni su zatvorili vrata. Pošto nisam mogao da priđem, na silu sam otvorio vrata. Prišao sam zatvoreniku, uhvatio ga za ruku i rekao mu šta je moj zadatak. Neke žene su skočile na njega - on se pripio uz njih i one uz njega. Toliko je veliki bio otpor, da ni sa tri pomoćnika nisam mogao da ga izvedem napolje. Ostao sam u kući i poslao po pojačanje; pošto su stigli pokušali smo po drugi put bez uspeha - i opet sam poslao po pojačanje - kada su oni stigli savladali smo ih i izveli ga na vrata u pritvor. Suprotstavili su nam se i muškarci i žene. Ne mogu da opišem mesto - bila je to jedna neprestana dreka."

Ellen White (čiji rodni grad je Portland...) takođe izveštava o ovom događaju u "Spiritual Gifts", Vol. 2, pp. 40-42, 1860. Njen izveštaj možete uporediti sa novinskim: The Arrest and Trial of Israel Dammon.

W.Miller

Takvi učestali napadi i snažne manifestacije su bili razlog zašto se uskoro Miller odvojio od White-ovih, jer su govorili da je to dokaz da ih Bog prihvata, a da oni koji nisu imali takve napade nisu bili na istom nivou. To je samo nekoliko primera u ogromnoj masi podataka koji se mogu pronaći u bolje opremljenim adventističkim bibliotekama (Andrews, Newbold).

• Zasto su se takve manifestacije smanjivale tokom godina i na kraju potpuno nestale? 

• Kako to da oni koji žele da se vrate ranom Adventizmu organizuju bogosluženja u strogo konzervativnom stilu “tihe i svete atmosfere”?

Kao odgovor na prvo pitanje postoje mnogi razlozi koje Butler navodi u svojoj knjizi “Disapointed”. Dramatična promena je bila očigledna u ranoj adventističkoj crkvi od tih ranih fanatičnih sledbenika do razvoja medicinskih ustanova i izdavačkih kuća, korišćenjem naučnih disciplina, i dobijanjem akreditacija školskih ustanova. Kako je znanje raslo vernici su sve više osećali da nemaju ništa zajedničko sa fanatizmom koje je uvek bilo očigledno u takvim izlivanjima "Svetog Duha".

“Imamo mnoge stvari da učimo, ali i mnoge, mnoge da odučimo” 

[Ellen White, "Counsels to Writers and Editors", str. 37]

Jedan takav primer "odučenja" je doktrina o Duhu Svetom. Adventizam devetnaestog veka nije verovao u dogmu o Svetoj Trojici i učio je da je Duh Sveti moć, uticaj, a ne osoba - jedno lice Svete Trojice. Zbog toga su u to vreme događaji poput ovde opisanih bili nešto uobičajeno za tadašnje adventiste.

Izvori:

[1] "Early Adventist Worship, Ellen White and the Holy Spirit: Preliminary Historical Perspectives"

Dr.Arthur Patrick (Avondale College, Sydney, Australia, 1999)

[2] "Trial of Elder I.Dammon"

Piscuataquis Farmer (Vol. 3 Dover Maine, Friday Morning, March 7, 1845 No. 31)

[3] "The Arrest and Trial of Israel Dammon"

Bruce Weaver (Adventist Currents, Vol. 3, Number 1, 1988)

[4] "Spiritual Gifts Vol. 2"

E.G.White (pp. 40-42, 1860)