Jevsevije Kesarijski - Istorija Crkve

Postavio sam sebi u zadatak da opišem sledeće dogadjaje: o tome ko su bili prejemnici svetih apostola, zatim da kazujem o onome šta se dešavalo od vremena Spasitelja pa do naših dana, koja i koliko važnih dela je, po kazivanjima, učinjeno u Crkvi, zatim ko je upravljao najpoznatijim crkvama i slavno njima rukovodio, zatim ko je u svakom od pokolenja, usmeno ili pismeno, štitio reč Božiju; imena, narav (karakter) i vreme onih koji su, žudeći za novotarijama, došli na predele zabluda i, uvodeći lažno učenje (znanje, gnosu, poput ljutih vukova, bespoštedno su napadali na stado Hristovo. Govoriću takodje i o tome šta se dešavalo sa judejskim plemenom neposredno nakon njihove urote protiv Spasitelja našeg, zatim o tome kada su i na koji način neznabošci podigli rat protiv reči Božije, a takodje i o tome kakvu su veliku borbu, u svoje vreme, za veru vodili sveti mučenici, pretrpevši stradanja i prolivajući svoju krv; takodje ću govoriti i o nama savremenim svedočanstvima milosrdja Spasitelja našega. Počeću ne drugačije, nego sa izlaganjem o Božanskom Domostroju, čija je osnova položena Gospodom našim Isusom Hristom. Molim dobronamerne ljude da budu snishodljivi prema ovom delu. Svestan sam da ostvariti obećano u celosti ipak stoji iznad mojih sposobnosti, jer se ja, eto, prvi prihvatam takvog dela, i stupam kao na neki put kojim do sada još niko nije išao. Molim Boga da mi bude putevoditelj, i silu Hrista da mi sadejstvuje u ovom trudu, jer ja nisam mogao naći nikakvih ljudskih tragova koje bi ostavili oni što su pre mene išli ovim putem, ako izuzmemo neke priče, u kojima je svako po malo ostavio kazivanje o onome o čemu ja želim da govorim. Ti tragovi su poput glasova u noći ili poput stražarskih vatri koje dolaze do nas i kazuju nam kojim putem treba da idemo, a da se na tom putu ne spotaknemo i padnemo. Sve što je rečeno u tim kazivanjima koja su rasejana na raznim stranama, pokušaću da sjedinim jer ih smatram za korisna u ostvarenju cilja koji sam pred sebe postavio. Kao u nekom duhovnom lutu, uzeću te cvetove koji su ostali od drevnih pisaca, jer su mi od koristi, i nastojaću da ih predstavim kroz istorijsko kazivanje kao nešto što ima svoju vrednost. Rad sam da sačuvam kazivanje o prejemstvu ako ne svih, ono najpoznatijih apostola Spasitelja našeg, sačuvanih u slavnim Crkvama i do sada ne zaboravljenim.

Ovo svoje delo smatram važnim i potrebnim trudom zato što, koliko je meni poznato, ni jedan od crkvenih pisaca, nije se oko toga ovoliko potrudio. Takodje se nadam da će moje delo biti od koristi onima koji su sa pažnjom slušali poučna predavanja iz istorije. Ja sam već ranije u svojoj „Hronici" dao kratak osvrt na dogadjaje, a njihov podrobniji opis nameravam dati tek u ovom delu.

Započeću svoje kazivanje, kako sam već naglasio, sa Domostrojem Hristovim i objašnjenjem njegove prirode, a ona je po dubini i sili daleko iznad ljudskih shvatanja. Započinjući da pišem istoriju Crkve, obavezan sam da započnem od onog trenutka kada je Hristos, a od Koga smo mi i udostojeni da nosimo ovo (hrišćansko) ime, položio osnove svom Domostroju, potpuno Božanskom, nego što se to mnogima čini.

Priroda Hristova je dvojaka: jedna je poput glave tela, i u njoj mi priznajemo Boga; a druguje moguće uporediti sa nogama (udovima). On (Hristos) uzeo je tu prirodu radi našeg spasenja, i postao je čovek, isti kao što smo i mi. Izlaganje dogadjaja koji slede bilo bi bezprimerno ako prvo ne bi izložili čitavu istoriju Logosa (Reči), počev od najvišeg i najvažnijeg; na taj način onima, koji smatraju da hrišćanstvo nije starije nego li od jučerašnjeg dana, biće pokazano da ono ima drevnost i božanstvenost.

Proishodjenje, dostojanstvo, suštinu i prirodu Hrista nije u mogućnosti da iskaže do kraja ni jedna reč, kako to i kaže Duh Božji kroz proroštvo o Hristu: „Rod njegov ko će izreći" (Is. 53, 8). Jer niko ne zna Oca, osim Sina; i niko ne zna Sina po dostojanstvu njegovom, osim Oca koji ga je rodio Svetog i Presvetog, predvečnu Mudrost, predvečnu i koja postoji u Oca Boga Logosa. Ko, osim Oca, može u potpunosti da shvati njega, do stvaranja svega vidljivoga i nevidljivoga, prvoga i jedinorodnoga (Sina), Arhistratiga razumnoga i besmrtnoga nebeskog voinstva, Andjela nemerljive Zajednice, Ispunitelja pomisli Očevih; rečima neiskazano, sa Ocem Sazdatelja svega; Uzroka, zajedno sa Ocem, svecelog, istinitog i jedinorodnog Sina Božijeg, Vladiku, Boga i Cara svega stvorenoga, koji je od Oca dobio gospodstvo i silu, a takodje i božanstvo, moć i čast. Jer po tajanstvenom bogoslovlju (Svetog) Pisma: „U početku beše Logos, i Logos beše u Boga, i Logos beše Bog. On beše u početku u Boga. Sve kroz njega postade, i bez njega ništa ne postade što je postalo" (Jn. 1,13). Tako i veliki Mojsije, najstariji od svih proroka, pišući, nadahnut Duhom Božjim, o tome kako je sazdana i ustrojena vaseljena, uči da je njen Tvorac i Sazdatelj, ne neko drugi do Hristos, upravo prvorodjeni Logos, kome je Otac odredio sazdanje niže tvari, te on (Mojsije) piše sledeće: „I reče Gospod: stvorimo čoveka po obrazu i podobiju našem..." (Postanje 1, 26). 0 tim rečima kazuje i drugi prorok, koji u svojim stihovima ovako rasudjuje o Bogu: „Jer On reče, i postadoše; On zapovedi, i sazdaše se" (Ps. 32, 9). On kazuje o Ocu i Tvorcu kao o vrhovnom Vladici, (Koji) carskim pokretom (ruke ili glave) zapoveda, a Logos Božji, ispunjava Očevu zapovest.

Od samog stvaranja čoveka sve, o čemu i kazuju ljudi naročite pobožnosti: veliki sluga Božiji Mojsije i oni sa njime, a još pre Avraam, njegova deca i oni koji sebe projaviše kao pravednike i proroke, sozercavali su njega čistim očima uma; imali su Bogopoznanje i znali su kako je potrebno poštovati i Sina Božijeg. Avraam, sedeći pod dubom (Mavrijskim), video je, po rečima (Svetog) Pisma, Gospoda u obrazu običnog čoveka (trojice mladića), ali se odmah pokloni pred njim mada. je (telesnim) očima gledao u tvorevinu (čoveka, mladiće). On (Avraam), moli ga kao Gospoda: „Eda li sudija cijele zemlje neće suditi pravo?" (Postanje 18, 25). Ako i pretpostavimo da to vidjenje može obmanuti oči posmatrača vidjenjem sazdane tvari, ako sve to smatramo samo izmišljotinom, ali ko bi drugi u ovim rečima mogao biti nazvat Bogom i Vladi kom koji sudi čitavom svetu i tvari, ako ne predvečno postojeći Logos koga Avraam vidi u obličju čoveka? 0 njemu je rečeno u psalmima: „Posla Reč Svoju i isceli ih, i izbavi ih iz truleži njihovih" (Ps. 106, 20) Mojsije jasno kazuje o tome da On (Logos) stoji odmah posle Oca i kada kazuje o stradanju Sodoma i Gomora (Postanje 19, 24). Takodje, Logos se (obliku čoveka) javlja i Jakovu, i u Svetom Pismu naziva se Bogom, koji govori Jakovu: „Otsele se nećeš zvati Jakov, nego Izrailj; jer si se junački borio i s Bogom i s ljudima, i odolio si..." (Postanje 32, 28-30).

Nema osnove sumnjama da se u pomenutim rečima Svetog Pisma kazuje s nekim od andjela slugu Božjih. Jer Sveto Pismo nije prećutalo nijedan slučaj kada su se (ljudima) javljali andjeli, jasno ih imenujući.

Prejemnik Mojsijev Isus (navin), naziva Reč (Logosa) Predvodnikom nebeskih sila, predvečno postojećom Silom i Premudrošću kojoj je povereno da je odmah iza Oca u upravljanju svime. On njega naziva Arhistratigom voinstva Gospodnjeg, onda kada ga vidi takodje u obličju čoveka, jer napisano je: „I kad Isus bejaše kod Jerihona, podiže oči svoje i pogleda, a to čovek stoji prema njemu s golim mačem u ruci. I pristupi k njemu Isus i reče mu: jesi li naš ili naših neprijatelja? A on reče: nisam, nego sam vojskovodja vojske Gospodnje, sada dodjoh. A Isus pade ničice na zemlju i pokloni se, i reče mu: Šta zapoveda Gospodar moj slugi svome? A vojskovodja vojske Gospodnje reče Isusu: Izuj obuću s nogu tvojih, jer mesto gde stojiš sveto je. I učini Isus tako" (Knjiga Isusa navina 5,13-15). Iz tih reči možeš razumeti da to nije niko drugi do Onaj ko je pričao i sa Mojsijem, jer u (Svetom) Pismu rečeno je: „A Gospod kada ga vide gde ide da vidi, viknu ga iz kupine, i reče: Mojsije! Mojsije! A on odgovori: Evo me! A Bog reče: ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mesto gde stojiš sveta zemlja. I opet reče Bog Mojsiju: Ovako kaži sinovima Izrailjevim: Gospod Bog otaca vaših, Bog Avraamov, Isakov i Jakovljev posla me k vama" (Izlazak 3, 46). A šta je Suština, koja je postojala i pre stvaranja sveta, živa i postojeća, koja je pomagala Ocu i Bogu u sazdanju čitave tvari, imenovana (nazvana) Slovom Božjim i Premudrošću, o tome, osim već navedenih dokaza, moguće je čuti i iz samih usta Premudrosti, koja kroz Solomona veoma konkretno kazuje o svojim tajnama: „Ja mudrost boravim sa razboritošću, i razumno znanje nalazim" (Prem. Sol. 8, 12); „Mnom carevi caruju, i vladaoci postavljaju pravdu" (Prem. Sol. 8, 15); „Gospod me je imao u početku puta svojega, prije dela svojih, prije svakoga vremena. Prije vekova postavljena sam, prije početka, prije postanja zemlje. Kad još ne beše bezdana, rodila sam se, kad još ne beše izvora obilatih vodom. Prije nego se gore osnovaše, prije humova ja sam se rodila. Još ne beše načinio zemlje ni polja ni početka prahu vaseljenskom" (Prem. Sol. 8, 2226); „Tada bijah kod njega hranjenica, bijah mu milina svaki dan, i veseljah se pred njim svagda" (Prem. Sol. 8, 30). I tako, da je Logos Božiji postojao i javljao (se), ako ne svima, to samo nekima, o tome je sada ukratko rečeno. Zašto se On, i ako ranije propovedan svim ljudima i narodima, javi tek sada? neka i to postane jasno svima. Ljudi drevnih vremena nisu bili u stanju da shvate premudro i svesavršeno učenje Hristovo; jer, ubrzo posle prvobitnog blaženog života, prvi čovek, prenebregnuvši zapovest Boga, pao je u smrtni i prolazni život, i dobio je, umesto ranijeg Božanskog nasladjivanja, ovu prokletstvom obloženu zemlju. njegovi potomci ispuniše zemlju i učiniše, sa izuzetkom nekolicine, sve još lošijim; njihovo zveropodobno življenje bilo je sve samo ne i život. Gradovi, društveni život, umetnost, nauka oni o svemu tome nisu razmišljali. Zakoni, pravda, dobrodetelj, filosofija to njima nije bilo poznato ni po imenu. Oni su skitali po pustinjama poput divljih, svirepih zveri. Razum koji su imali u sebi kao seme dato im od Tvorca, oni su uništavali u dobrovoljno izabranom poročnom življenju; u celosti su se odavali najraznovrsnijim gnusostima, razvratu, ubistvima; neretko jeli su i ljudsko meso i onda se osmeliše na borbu sa Bogom. To je onaj rat divova o kojem se zna. Zamisliše da izgrade kulu do neba, i u divljem bezumlju sabraše se da bi krenuli u rat na Svevišnjeg. na te ljude, koji su hodili tim putem, Gospod koji vidi i nadzire sve, posla silan potop i oganj te uništi sve; On ih je iskorenjivao velikom gladju, bolestima, ratovima, kataklizmama i skoro da je tim teškim kaznama zaustavio tu strašnu i mučnu duševnu bolest. I kada su gotovo svi bili u nekoj vrsti dubokog pijanstva, u tom široko razlivenom moru poroka, i kada su duše ljudi bile obuhvaćene dubokim mrakom, tada je Premudrost Božija, prvorodjeni, predvečni Logos, u preobilju ljubavi prema čoveku, poče se javljati onima u podnebesju, u vidu andjela, a u nekoliko navrata, dvojici prijatelja Božijih i neposredno. koliko je to bilo moguće za nas, upravo u obrazu čoveka. Kada se u duši većine ljudi primi bačeno seme pobožnosti, i na zemlji kroz narod koji je proishodio od drevnih Jevreja, poče obraćanje k veri to njima kao ljudima koji su se u većini svojih navika rukovodili po blagočešću, Bog je kroz proroka Mojsija dao obraze i simbole nekakve tajanstvene subote, posvećenje kroz obrezanje i umno sozercavanje ali bez konkretnog razotkrivanja samog smisla tih istih tajni. Kada je zakon koji beše dat Judejima postao poznat, i poput miomirisa se raširio medju ljudima, kada u većini naroda kroz tamošnje zakonodavce i filosofe obraz mišljenja postade čovečan, i narav umesto nekadašnje, divlje i svirepe postade krotka, prijateljstvo i uzajamno zajedničarenje izrodiše duboki mir; kada su svi ljudi i narodi vaseljene bili pripremljeni i sposobni da poznaju Oca, tada se ponovo Učitelj dobrodetelji Logos Očev, javi u početku Rimske imperije kao (Bogo)čovek, učini divna dela, naučivši sve narode veri u Oca; kazuju ljudi o njegovom čudesnom rodjenju, o njegovom novom učenju, njegovim divnim delima, o obrazu smrti njegove, Vaskrsenju iz mrtvih i, na kraju, o njegovom Božanstvenom vraćanju na nebo. Prorok Danilo, ispunjen Duhom Božjim, video je Carstvo njegovo, i ovako opisuje svoje vidjenje: „Gledah dokle se postaviše prestoli, i starac sede, na kojem beše odelo belo kao sneg, i kosa na glavi kao čista vuna, presto mu beše kao plamen ognjeni, točkovi mu kao oganj razgorio. Reka ognjena izlazaše i tecaše ispred njega, tisuća tisuća služaše mu, i deset tisuća po deset tisuća stajahu pred njim; sud sede, i knjige se otvoriše" (Dan. 7, 910); „Videh u utvarama noćnim, i gle, kao sin čovečiji idjaše s oblacima nebeskim, i dodje do starca i stade pred njim. I dade mu se vlast i slava i carstvo da mu služe svi narodi i plemena i jezici; vlast je njegova vlast večna, koja neće proći, i carstvo se njegovo neće rasuti" (Dan. 7,13-14). Jasno je da se sve to ne odnosi ni prema čemu drugome nego upravo k Spasitelju našemu, Logosu Božijem, Koji u početku bi u Boga; Sinom Čovečijim on naziva Sebe jer se imao javiti u telu (ovaplotiti se). Ali pošto su izabrana proroštva o Spasitelju našem Isusu Hristu sabrana u posebne zapise, i svedočanstva o njemu ubedljivo izložena u drugim knjigama, mislim da je ovom prilikom dovoljno rečeno.

Sada je trenutak da se kaže o tome da je ime Isus i ime Hristos bilo poštovano i od strane drevnih proroka, tih bogoljubivih muževa. Mojsije je prvi shvatio kako je veličanstveno i slavno ime Hristos. Dajući obraze, simbole i tajanstvena izobraženja nebeskih javljanja, saglasno reči Gospodnjoj: „I gledaj, te načini sve ovo po slici koja ti je pokazana na gori" (Izl. 25, 40), on, da bi poštovao prvosveštenstvo, kao najviši čoveku dati obraz, naziva ga „Hristos". Prvosveštenički čin, po misli Mojsija, nadvisuje dostojanstvom svako čovečije zvanje, i zato, ime Hristos, daje njemu (čoveku) veliku slavu i čast. Znači, Mojsije je razumeo da reč „Hristos" označava nešto što je Božansko; On je, po nadahnuću Duha Božijeg, predvideo i ime „Isus", smatrajući ga dostojnim osobitog odličja. I dok ga Mojsije još nije znao, ono je prozvučalo medju ljudima, te ga Mojsije daje jedinstvenom čoveku, u kome, po nekom obrazu i simbolu, on prepoznaje svoga naslednika, jer posle njegovog (Mojsijevog) upokojenja, primio je on (Isus navin) vlast nad čitavim narodom. Prejemnik Mojsijev, koji je od Mojsija dobio ime Isus, ranije se zvao Osija (Avsije), a to ime mu beše dato od roditelja. Mojsije, nazvati ga imenom Isus, daruje ga time kao nekim darom, darom koji je dragoceniji od carske krune jer Isus, sin navinov, bio je obraz Spasitelja našega i jedini posle Mojsija, okončavši službu koja mu je data, ispovedajući veru istinitu i čistu, dobi vlast kao nasledstvo. I tako, Mojsije je dvojici ljudi, koji se izdvojiše izmedju čitavog naroda svojom dobrodetelji i slavom: prvosvešteniku i onome ko će posle njega Mojsija) biti vodja naroda, dao je je, radi poštovanja zbog velikih počasti, ime Spasitelja našeg Isusa Hrista.

Proroci koji su kasnije dolazili, nazivali su Hrista po imenu, svedočeći istovremeno i o budućoj zaveri Judeja ali i o prizvanju neznabožaca. Jeremija ovako kazuje o tome: „Disanje nozdara naših, pomazanik Gospodnji, za kojega govorasmo: da ćemo živeti pod sjenom njegovom medju narodima, uhvati se u jame njihove" (Plač Jerem. 4, 20). David, razmišljajući o tim rečima, ovako kazuje: „Zašto se uzbuniše narodi i plemena smisliše zaludne stvari? Sabraše se carevi zemaljski, i knezovi se okupiše zajedno na Gospoda i na Pomazanika njegova... Gospod reče meni: Sin Moj jesi Ti, Ja Te danas rodih. Traži od Mene i daću Ti narode u nasledstvo Tvoje, i u posed Tvoj krajeve zemlje" (Ps. 2,12; 78).

ne samo one koje su poštovali zbog prvosvešteničkog čina i koje su zbog simbolike pomazivali pripremljenim jelejem, ime Hristos je kod Jevreja krasilo i careve, koji su, po ukazu Božijem proroci pomazivali upravo zarad izobraženja Hrista pošto su oni (carevi) bili praobraz carske vlasti jedinog istinitog Hrista, Reči Božije, Koja caruje nad svima. Znamo da su neki proroci kroz pomazanje sami postali praobrazi Hrista jer su svi oni zaista bili sluge jedinog, istinitog Hrista, Prvosveštenika i vrhovnog Proroka. Kao dokaz toga recimo da niko od onih ko je u drevnosti pomazan na simbolički način, niko od sveštenika, careva, proroka, niko od njih nije ovladao takvom silom Božanske dobrodetelji kakvu je projavio upravo Spasitelj i Gospod naš Isus, jedini i istiniti Hristos. niko od njih, poznatih po svome dostojanstvu i svojoj časti nebrojenim pokolenjima ljudi nije omogućio svojim sunarodnicima da se nazove hrišćanskim imenom. nikome od njima potčinjenih nisu davane Božanske počasti, ni za kim od njih, nakon upokojenja, nisu bili spremni na stradanje i smrt njihovi sledbenici; niko od njih nije izazivao takve potrese unutar društva jer u njihovoj praobraziteljnoj sili ipak nije bilo te realne (stvarne) sile koja je bila i jeste samo u jednome Isusu Hristu. On ni od koga nije dobio simbole i znake Svog prvosvešteničkog čina; On Svoje Prvosveštenstvo, Svoje Carsko dostojanstvo, Svoje Proroštvo ne vodi po ljudskome nasledstvu. On od Jevreja nije dobio ni poštovanje, ni mesto u pročelju, ali je od Oca bio ukrašen svim počastima, i to ne simboličnim nego realnim i stvarnim. ne imajući ništa od onoga što smo nabrojali, On ipak ima najviše prava da nosi ime Hristos nego bilo ko drugi; On je jedinstveni, istiniti Hristos Božiji. Blagodareći njemu svet je ispunjen hrišćanima koji nose njegovo uistinu veličanstveno i sveto ime. On im nije predao obraz i podobije nego dobrodetelj u njenom najčistijem vidu i nebeski život; Svojim učenicima ga je saopštio. On nije pomazan jelejem prigotovljenim rukama čoveka, već, kako to i priliči Božanstvu Duhom Božjim. 0 tome nas uči Isaija, govoreći: „Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Gospod pomaza da javljam dobre glasove krotkima..." (Is. 61, 1). I ne samo Isaija, nego i David govori, obraćajući se Hristu: „Presto je Tvoj, Bože, u vek veka, skiptar je pravde skiptar Carstva Tvoga. Zavoleo si pravdu i omrznuo bezakonje; radi toga pomaza Te, Bože, Bog Tvoj..." (Ps. 44, 78). Tu, u tim stihovima o Hristu se kazuje upravo kao o Bogu, Pomazaniku, Hristu koji nije pomazan običnim jelejem, nego Božanskim jelejem radosti; time se ukazuje na njegovo izabranje, na sve ono čime se On razlikuje od onih (ljudi) koji su u drevnosti bili pomazivani uljem i koji su na taj način bili praobrazi istinskog Hrista. na drugom mestu, David, objašnjavajući ko je Hristos, kazuje sledeće: „Reče Gospod Gospodu mome: Sedi Meni s desne strane, dok položim neprijatelje Tvoje za podnožje nogama Tvojim" (Ps. 109, 1) i: „Iz utrobe pre zornjače rodih Te. Zakle se Gospod i neće se raskajati: Ti si Sveštenik do veka, po činu Melhisedekovu" (Ps. 109, 34). 0 Melhisedeku Sveto Pismo kazuje da je sveštenik Boga Višnjega; Sveto Pismo ne kazuje da je on pomazan uljem koje je načinio čovek, niti da potiče od svešteničkog roda, kao ni to da je od Jevreja dobio sveštenstvo. Zbog toga kada se kazuje o Spasitelju našem, kazuje se da je On sveštenik po rodu Melhisedekovu, a ne po redu drugih koji su po nasledstvu dobijali sveštenstvo. Istorija govori da je On od Oca postojao „pre zornjače", tj. pre stvaranja sveta, te da njemu u vekove vekova pripada neprolazno i besmrtno sveštenstvo. Veliki i svima jasno vidljiv dokaz njegovog Božanskog pomazanja je to što od svih ljudi koji su živeli i žive u ovom svetu, samo njega nazivaju Hristos; ispovedaju i propovedaju Ga kao takvog; pod tim imenom njega pominju i Jelini i varvari; o tome svedoči i to da i sada, po čitavoj vaseljeni, učenici njegovi poštuju Ga kao Cara, kao Proroka, proslavljaju Ga kao jedinog Prvosveštenika Božijeg, i više od toga kao Reč Božiju, koja predvečno postoji i koja je od Oca udostojena najviših počasti; o tome takodje svedoči i to da mu se danas ljudi klanjaju kao Bogu. I što je najdivnije: mi, koji verujemo u njega, poštujemo Ga ne samo ustima (rečima) i govorom, nego celokupnim našim bićem, projavljujući našu veru u njega našim životom.

Smatram za neophodno da pre nego što započnem svoje kazivanje, saopštim i o tome, a da niko ne bi pomislio imajući u vidu vreme njegovog života u telu, da Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos jeste nekakva nedavna ličnost. Da se učenje njegovo ne bi pokazalo kao novo i strano, učinjeno od strane nekog novog čoveka koji se ni čim ne razlikuje od drugih ljudi, ukratko ćemo reći nekoliko reči i o tome. Dolazak Spasitelj našega Isusa Hrista zasijao je ne tako davno. Gle, po neizrecivom odredjenju jedan zaista novi narod, ne mali, ne slab i ne nekakav koji živi u nekom zabitom delu sveta, nego veći od svih naroda, zaista mnogobrojan i blagočestiv, neuništiv i nepobediv narod jer Bog mu je svagda u pomoći. Taj narod je od svih poštovan zbog svoga imena koje proishodi od imena Hristovog. Jedan od proroka, opčinjen vidjenjem i providevši buduće vreme darom Duha Božijeg, uzvikuje: „Ko bi slušao to što kazuje On? Zemlja jednoga dana beše u porodjajnim mukama i eto, rodi se narod" (uporediti sa Is. 66, 8). On naglašava i na buduće ime toga naroda: „Sluge Moje nazvaće se imenom novim koje će biti blagosloveno po čitavoj zemlji".

Mada, očevidno, mi zaista jesmo novi narod i ime hrišćansko nije tako pradavno, i tek što se upoznaše narodi sa nama, naš život je ipak obraz ponašanja saglasan sa dogmatima blagočešća koji ipak nisu u nama odskora nego su postojano čuvani od samog nastanka čovekovog. Drevni, bogoljubivi ljudi, po prirodnoj pobudi živeli su upravo tako, a ja ću to dokazati kroz sledeće reči: postoji narod koji nije odskora, narod koji je poznat zbog svoje drevnosti. To su Jevreji. njihove priče i njihove knjige kazuju o ljudima, istina retkim i malobrojnim, koji se ničim nisu razlikovali u blagočešću, pravednosti i svim ostalim dobrodeteljima. Jedni od njih živeli su do potopa, drugi posle njega, kao na primer deca i potomci noja; a takodje i Avraam, čiji sinovi provozglašavaju njega (Avraama) svojim vodjom i praroditeljem. Onaj ko bi sve te ljude nazvao pravednima, a posvedočeno od samog Avraama pa do prvoga čoveka, i hrišćanima, ako ne direktno po imenu tad po njihovim delima, zaista ne bi pogrešio protiv istine. To ime označava sledeće: hrišćanin, poznavši Hrista i učenje njegovo, razlikuje se blagorazumnošću, pravednošću, trpljenjem, dobrodeteljima, hrabrošću i blagočešćem u ispovedanju jedinog Boga Svedržitelja. I sve to (ti drevni ljudi) nisu činili ništa manje od nas. Oni, kao i mi, nisu pridavali značaj obrezanju; takodje, kao ni mi, nisu davali značaj suboti; isto, kao ni mi, nisu imali tako izražene zabrane po pitanju hrane. Tek kasnije, Mojsije odredjuje da se sve to čuva zarad toga što je reč o simbolima, a za hrišćane to više nema značaj. Ali, bez sumnje, oni su znali za Hrista Božijeg. Jer njega je video Avraam. On je dao predskazanja Isaaku, govorio je sa Izrailjem, besedio je sa Mojsijem i mnogim drugim prorocima. nadam se da će mi svako dati za pravo, da su ovi Bogu zaista dragi ljudi, dostojni imena Hristovog, po rečima koje se odnose na njih: „ne dirajte pomazanike moje, i prorocima mojim ne činite zla" (Ps. 105, 15). Jasno je da kao najstariju, treba smatrati onu veru koju je imao (čuvao) Avraam i oni koji su živeli kao bogougodnici, a da je ta vera ponovo projavljena svim narodima upravo kroz učenje Hristovo. I ako kažu da je Avraam tek kasnije dobio zapovest o obrezanju, to je ipak mnogo pre toga posvedočena njegova pravednost upravo kroz veru, jer tako o njemu govori reč Božija: „I poverova Avram Bogu, a on mu to primi u pravdu" (Post. 15, 6. Rim. 4, 3). Tom čoveku, još pre obrezanja, javio se Bog a to beše Hristos, Reč Božija, i kroz ove reči potvrdio veru Avraama: „Blagosiljaću one koji tebe uzblagosiljaju, i prokleću one koji tebe usproklinju; i u tebi će biti blagoslovena sva plemena na zemlji" (Post. 12, 3), i: „Od Avrama će postati velik i silan narod, i u njemu će se blagosloviti svi narodi na zemlji" (Post. 18,18). naravno da se to i dogodilo sa nama. Verom u Hrista koji se javio, opravda se Avraam koji odbaci sujeverja predaka i zablude ranijeg života, i poče ispovedati (veru) jedinog Boga Svedržitelja i služiti njemu dobrim delima, a ne čuvanjem Zakona. Upravo takvom čoveku (Avraamu) rečeno je da je na njemu blagoslov za sva plemena i sve narode. Avraamovu veru, potvrdjenu delima, a ona su važnija od reči, danas po čitavom svetu čuvaju hrišćani. I eto, ništa nas ne sputava da kažemo da je naša vera i život, nas koji živimo posle Hrista, i vera i život drevnih ugodnika Božjih ista je; da to nije nikakva nova ili strana vera, nego, kako smo to i pokazali, da je to prva i jedina i prava vera, koja nam je predata kroz učenje Hristovo. Mislim da je dovoljno rečeno o ovome.

I sad, posle ovog uvoda, koji je neophodan za istoriju Crkve (a koju mi želimo napisati), započinjem, poput nekog stranstvovanja (putovanja), od vremena ovaploćenja Spasitelja našeg. Prizovimo Boga Oca i Samoga Isusa Hrista, Spasitelja i Vladiku našeg, nebesnog Logosa, da nam pomogne i sadejstvuje u izlaganju istine.

Bila je četrdeseta godina carevanja Avgusta i dvadeset i osma (godina) od pokoravanja Egipta i smrti Antonija i Kleopatre, na kojoj se završila egipatska dinastija Ptolomeja, kada je, saglasno proroštvu o njemu, u Vitlejemu Judejskom, u vreme prvog popisa tokom uprave Kvipinija Sirijom, rodjen Spasitelj i Vladika naš Isus Hristos 1. 0 tom popisu u vreme Kvirinija kazuje i Josif Flavije, najpoznatiji medju jeprmskim istoričarima. Tu Flavije kazuje o onome šta se dogodilo u vreme ustanka u Galileji, o kome u Delima apostolskim Luka kaže sledeće: „Posle ovoga ustade Juda Galilejac u dane popisa i odvuče dosta naroda sa sobom; on takodje pogibe i svi koji ga slušahu rasturiše se" (Dela ap. 5, 37). U XVIII knjizi „Drevnosti", pomenuti pisac, u saglasju sa tim, kazuje ovo: „Kvirinije, jedan od senatora, prošavši kroz sve magistrature i na kraju postavši konzul, čovek veoma uvažen, došao je u Siriju u pratnji nevelikog broja ljudi; kesar ga je poslao u svojstvu sudije za narod i cenzora koji je trebao da procenjuje imetak...". nešto kasnije Flavije kaže: „Juda Gavlonit, iz grada Gamale, zajedno sa farisejem Sadokom, pozivao je narod na ustanak, govoreći da procena imovine nije ništa drugo do put ka ropstvu; i pozvao je narod da zaštiti svoju slobodu..."'. U drugoj knjizi istorije judejskog rata, on (Flavije), ovako kaže: „Tada Galilejac, po imenu Juda, poče da saziva svoje sunarodnike na borbu, prekorevajući ih zbog njihove saglasnosti da se plati danak Rimljanima...". 2 Tako kazuje Josif.

O tome da je nestalo vladara u judejskom narodu po naslednom redu od predaka, kao što je to predskazano, i da je prvi judejski car iz tudjeg naroda (plemena) bio Irod

Tada je nad Judejima carsku vlast dobio stranac. Ispunilo se ono šta je napisano od strane Mojsija: „Palica vladalačka neće se odvojiti od Jude niti od nogu njegovih onaj koji postavlja zakon, dokle ne dodje onaj kome pripada, i njemu će se pokoravati narodi" (Post. 49, 10). To proroštvo beše neispunjeno dok su Jevreji živeli pod upravom svojih istoplemenika, počev od samog Mojsija i sve do carstva Avgusta, kada je vlast nad Jevrejima data strancu rimljaninu Irodu. Josif Flavije kazuje o njemu da je po ocu bio Idumejac, a Arapin po majci; ali, Afrikan (ne neko drugi, nego poznati istoričar) 4, kazuje da po tim rečima, onaj ko bi se temeljno pozabavio njegovim poreklom, Antipatar (Irodov otac) 5, beše sin nekog Iroda iz Askalona, jednog od jerodula u Apolonovom hramu. Taj Antipatar je još kao dete uhvaćen od Idumejaca (razbojnika), i ostao je kod njih pošto njegov otac, kao siromašan čovek, nije imao novca za otkup, te od njih beše vaspitan. Zatim se on dopade Girkanu (ili Hirkanu) 1, prvosvešteniku Judeja, i od tog Antipatra, u vreme Spasitelja našeg, rodi se Irod. Eto, takvom čoveku pripade vlast nad Jevrejima kada, saglasno proroštvu, veliko beše očekivanje naroda pošto kod njih nestade upravitelja i vodja iz naroda, koji su tada prejemstveno nasledjivali jedan drugoga od vremena Mojsija. Do ropstva i preseljenja u Vavilon, njima su upravljali carevi, počev od Saula a zatim Davida. Do careva njima su upravljale sudije; oni se pojaviše posle Mojsija i njegovog naslednika Isusa (navina). Posle povratka iz Vavilona, uprava medju Jevrejima beše aristokratsko - oligarhijska (svime su upravljali prvosveštenici), dok Ptolomej, rimski vojskovodja, nije opsednuo Jerusalim i osvoji ga na silu; on je oskrnavio sveto mesto, ušavši u Svetinju nad Svetinjama. Aristovul, koji je u to vreme po prejemstvu od predaka, bio car i prvosveštenik, u okovima zajedno sa decom beše poslat u Rim; prvosveštenstvo tada preuze njegov brat Girkan, i sav jevrejski narod postade podanik Rima. Girkan, na kome se završi prejemstvena predaja prvosvešteničkog čina, bio je zarobljen od Partaćana, a narod biblijski, voljom rimskog Senata i imperatora Avgusta, kao što rekoh, beše predat u ruke stranca Iroda. Tad, u to vreme, saglasno proroštvu, dolazak Mesije postade očevidan. Verni svedok tog vremena neka za tebe bude Josif, koji kazuje da je Irod, dobivši od Rima vlast, prekinu nekadašnje prejemstveno zadobijanje carske vlasti i prvosveštenstva jer Irod postavi za sveštenika Arhelaja, a posle njega Rimljani pokoriše Judeje. On kazuje da je Irod pod ključem i svojim pečatom držao odeću prvosveštenika, ne dajući prvosveštenstvo nikome. Tako je postupao i Arhelaj, a posle njega i Rimljani. Da te reči posluže kao potvrda i drugom proroštvu o javljanju (dolasku) Spasitelja našeg Isusa Hrista. U knjizi (proroka) Danika, nakon odredjivanja o broju sedmina do javljanja Hrista (a o tome smo mi rasudjivali), sledi proroštvo: „Sedamdeset je nedelja odredjeno tvome narodu i tvome gradu svetom da se svrši prestup i da nestane greha i da se očisti bezakonje i da se dovede večna pravda, i da se zapečati utvara i proroštvo, i da se pomaže sveti nad svetima. Zato znaj i razumi: otkad izide reč da se Jerusalim opet sazida do pomazanika vojvode biće sedam nedelja, i šezdeset i dve nedelje da se opet pograde ulice i zidovi, i to u teško vreme. A posle te šezdeset i dve nedelje pogubljen će biti pomazanik i ništa neće ostati; narod će vojvodin doći i razoriti grad i svetinju; i kraj će mu biti sa potopom, i odredjeno će pustošenje biti do svršetka rata" (Dan. 9, 24-27). To se i ispuni u vreme rodjenja Spasitelja našeg Isusa Hrista. To je bilo neophodno naglasiti da bi se utvrdila tačnost datuma.

Jevandjelisti Matej i Luka daju nam rodoslov Hrista na različite načine, te ne mali broj verujućih smatra da oni protivreče jedan drugom; i mnogi, ne znajući istinu, iz sve snage nastoje da razumeju ta mesta. navešćemo kazivanje o tome koje je do nas došlo kroz pisanje Aristida', gde već pomenuti Afrikan piše o saglasju jevandjeoskih rodoslova. Opovrgnuvši mišljenja drugih kao pogrešna, on ovim rečima kazuje o istoriji za koju je čuo: „Imena pokolenja u Izrailju navedena su ili po prirodi ili po zakonu; po prirodi kada je postojalo prejemstvo zakonitih sinova, a po zakonu kada po smrti bezdetnog brata, njegov brat svome detetu daje ime umrloga oca. Tada još ne beše jasne nade u vaskrsenje, i buduće obećanje smatrali su izvodljivim ako bi ime umrloga davali detetu, smatrajući da će to ime na taj način biti sačuvano zauvek. Zato medju onima koji su pomenuti u rodoslovu, neki su bili zakoniti naslednici svojih očeva po prirodi, dok su drugi bili rodjeni od jednih otaca, a nosili su imena drugih. Takodje pominju i stvarne očeve i one koji im behu kao očevi, i na taj način, ni jedno ni drugo Jevandjelje ne greše, navodeći imena i po prirodi i po zakonu. Potomci Solomona i natana prepleću se medju sobom upravo zbog postojanja bezdetnih ljudi kao i drugih brakova, te je i jedne i druge moguće smatrati za decu navedenih roditelja (očeva). Obe povesti su potpuno pravilne, i dolaze do Josifa pravim putem mada on ponekad izgleda veoma krivudavo.

Da bi rečeno bilo još jasnije, pomenuću i o tome kako je nastala ta zbrka. nabrajajući od Davida preko Solomona, na trećem mestu od kraja pominje se Matan, koji je rodio Jakova, oca Josifovog. Saglasno Luki. posle natana, sina Davidovog, treći od kraja beše Melhije, čiji je sin Ilija, otac Josifov. Pošto smo mi sebi za cilj postavili da izložimo Josifov rodoslov, to je potrebno ukazati zašto se njegovim ocem nazivaju dva čoveka: Jakov, potomak Solomona, i Ilija potomak natana; na koji način oni, Jakov i Ilija, behu braća, i očevi njihovi Matan i Melhije, potičući iz različitih rodova, jesu Josifove dede. Matan i Melhij ženili su se jedan za drugim ženom, i rodiše jednoutrobnu braću, jer zakon nije zabranjivao neudatoj ženi, bilo da je ona udova ili razvedena, da se udaje za drugoga. Od Eodje (a tako se po predanju zvala ta žena) prvo je Matan, koji je poticao iz roda Solomonovog, s njome rodio Jakova. Kada je Matan umro, tada je Melehije, koji je bio iz roda natanovog, oženio tu udovicu i sa njome dobi sina Iliju. na taj način pokazali smo da su Jakov i Ilija, i ako pripadaju različitom rodu, ipak jednoutrobna braća (braća po majci). Ilija je umro nemajući dece, a Jakov se oženi njegovom udovicom, i sa njome dobi sina Josifa (a to je već treće pokolenje), koji je bio njegov sin po prirodi (i po Pismu: „Jakov rodi Josifa"), a po zakonu Ilijin sin, jer je Jakov, brat njegov, nastavio njegovu lozu (porodicu). Zbog toga se ne može odbacivati rodoslov koji njega pominje. Jevandjelista Matej naglašava: „Jakov rodi Josifa", a Luka kazuje da je on bio sin Josifov, Ilije, Melhije. nemoguće je jasnije naznačiti rodjenje po zakonu, i Luka, govoreći o podobnim rodjenjima, ipak izbegava reč „rodio", mada u svom nabrajanju dolazi do Adama i Boga.

Sve to nije bez dokaza i nije proizvoljno. Rodstvenici Spasitelja po telu saopštiše nam, da li radi proslavljanja sebe ili radi pouke, ali u svakom slučaju istinitu istoriju: kada su idumejski razbojnici ušli u Askalon, grad u Palestini, oni zajedno sa ostalim plenom iz Apolonovog hrama (koji beše blizu gradskih zidina), povedoše i Antipatra, sina nekog jeroula Iroda; i pošto žrec nije mogao dati odredjeni otkup za sina, to je Antipatar ostao sa razbojnicima i bio vaspitan po običajima Idumejaca. Kasnije se on dopao Hirkanu, prvosvešteniku Judeje. Poslat nekim poslom u Pompeju od Hirkana, on je izmolio za njega carsku vlast koju je imao njegov brat Aristovul. Antipatar je imao sreće jer ga proglasiše za epimeleta Palestine. Posle njegove smrti (a njega su lukavo ubili iz zavisti zbog položaja koji je nasledio njegov sin Irod, koga su kasnije, po dekretu Senata, Antonije i Avgust postavili za cara Judeje), sinovi njegovi, Irod i ostali, postaše tetrarsi. To su dogadjaji o kojima se govori i u istoriji Grka.

Do tada su i arhive čuvale rodoslove, kako one jevrejske, tako i prozelita, kao na primer Ahiora Amonićanina i Rute Moavćanke, a takodje i onih koji su došli iz Egipta i srodili se sa Jevrejima. Irod, koji nije imao ništa zajedničko sa Izrailjcima, zbog svoga niskog porekla, naredio je da budu spaljeni svi rodoslovi, misleći da će na taj način uspeti da pokaže kako je poznat; ali, nikakvom naredbom se ne može svoj rod pripisati patrijarsima, prozelitima ili hiorima strancima koji su se pomešali sa Jevrejima. I samo je nekolicina, koji su sačuvali spomen o svome rodu, imali sećanje o svom poreklu, ponovo zapisavši i zapamtivši imena predaka. Oni su se često gordili time što su sačuvali spomen na svoje poreklo, a medju njima bio je i već pomenuti desposin, koga tako nazivaju zbog roda sa Spasiteljem. Urodjenici judejskih mesta nazareta i Kohobe, i ako rasuti po ostalim krajevima, sastavili su rodoslove i to na osnovu „Knjige Dana", onako kako su mogli.

Ovako ili nekako drugačije, ali bolje objašnjenje, kako po meni, tako i po mišljenju svakog blagorazumnog čoveka, ne može da se nadje. Upravo toga treba i mi da se držimo, mada ono nije potvrdjeno svedočanstvima jer nema boljeg niti vernijeg. Jevandjelje, ipak je to istina, najvernije je kazivanje o svemu..."

na kraju tog pisma Afrikan dodaje: „Matan, potomak Solomona, rodio je Jakova. Po smrti Matana, Melhije, potomak natana, rodio je od te žene Iliju; znači, Ilija i Jakov behu jednoutrobna braća. Ilija je umro bez dece; Jakov je nastavio njegovu porodicu, i rodio je Josifa, koji je bio njegov sin po prirodi i sin Ilije, po zakonu. na tak način, Josif beše sin i jednoga i drugoga" Tako kazuje Afrikan. Ako je takav rodoslov Josifa, tada je i Marija trebala proishoditi iz istog kolena kao i on jer, po zakonu Mojsijevom. nije dopušteno da se u brak stupa sa licima iz drugih kolena. Brat je morao uzimati ženu iz tog grada i iz tog roda da nasledstvo ne bi prelazilo s jednog kolena (roda) na drugo. na tome ću završiti o ovome.

Kada se rodio Hristos, saglasno proročanstvima, u Vitlejemu Judejskom, i vremenu na koje smo ukazali, Irod, zbog glasova koji dodjoše do njega preko mudraca sa Istoka (pogl. Mt. 2, 12), veoma se ražesti zbog toga. Smatrajući da je njegova vlast u opasnosti, on upita učitelje Zakona gde se očekuje rodjenje Hrista. Saznavši da u proroštvu Miheja postoji kazivanje da će se to zbiti u Vitlejemu, on izdade naredbu da se u tom mestu i njegovoj okolini pobiju deca mladja od dve godine. Irod je smatrao da će na taj način stradati i Hristos, ali Bogomladenac tada nije postradao: njegovi roditelji saznali su o tome šta se ima dogoditi, te otidjoše sa njim u Egipat. Tako nas uči sveto Jevandjelje. Potrebno je znati i to kakva je kazna stigla Iroda zbog prestupa pred Hristom i njegovim sunarodnicima. nedugo zatim, bez i najmanjeg oklevanja, Iroda je još za života stigao sud Božji, da bi se svima pokazalo ono što je i zaslužio. Država je tobož bila u blagostanju, ali on (Irod) dom svoj omrači velikim nečašćem: ubistvom žene, dece, rodjaka najbližih po krvi i najdražih. nemoguće je ispisati sve te dogadjaje jer kazivanje o njima prevazišlo bi i najgore tragedije. 0 njima podrobno kazuje Josif u svojoj „Istoriji", kada govori o Irodu. U XVII knjizi „Judejskih drevnosti" on ovim rečima opisuje Irodov kraj: „njegova se bolest pogoršavala jer ga Bog kazni zbog bezakonja koje je počinio. To beše slab oganj koji je tinjao u njemu, i stalno se iščekivalo da se taj oganj rasplamti... U Irodu beše velika želja da pojede nešto, ali mu se nije moglo pomoći u tome; rane na njemu, a naročito one na desnoj strani utrobe, i upaljene noge prepune nekakve prozračne tečnosti, izazivale su strašan bol. Smrad beše veliki; njegov muški organ trulio je jer u njemu behu crvi. Mogao je disati samo kada bi ga uspravili u postelji, a tada se od njega širio svuda snažan smrad po sobi. Sve njegove udove mučili su jaki grčevi. Ljudi, nadahnuti Bogom, koji daje da se sve može prozreti, kazivali su da Bog kažnjava cara zbog grehova koje je počinio..." 1. Eto šta kazuje pomenuti pisac u svome delu. A u II knjizi „Istorije" on tako)e daje slična svedočanstva o njemu: „Čitavo Irodovo telo beše zahvatila bolest koja ga je razarala na različite načine. Imao je nekakvu sakrivenu groznicu, nepodnošljiv svrab po čitavom telu, neprestane bolove na desnoj strani trbuha. noge su mu bile otečene kao kod bolesnika koji pate od vodene bolesti. Sav je smrdeo na upalu jer beše mnoštvo zagnojenih rana na njegovim udovima koje su bile prepune crva. Osim toga imao je i teško, asmatično disanje i grčeve po svim delovima tela. Ljudi, koji behu nadahnuti, videli su u toj bolesti kaznu. Irod se borio sa tim mukama, željan da živi; nadajući se ozdravljenju, tražio je načine da bude isceljen. naredio je da ga prenesu kroz Jordan, da bi došao do izvora sa toplom vodom Kalira, koje se zatim ulivaju u Aoaltovo jezero; tu ističe slatka voda koja je dobra za piće. Lekari su odlučili da njegovo telo potope u neku lekovitu kupku načinjenu od lekovitog bilja i ulja, ali kada su to učinili, njega obuze nesvestica. Sluge, videći to, povikaše i on od te buke dodje k svesti. Pošto mu beše bolje, sa verom u ozdravljenje, naredio je da se običnim vojnicima da po pedeset drahmi, a načalnicima (oficirima) i svojim prijateljima mnogo veće sume.

Tada se vratio u Jerihon, lošeg raspoloženja. I pored toga što je smrt već bila blizu njega, on naumi još prestupnije delo: pozva vidjenije ljude iz svih mesta Judeja i naredi da budu zatvoreni na hipodromu. Tada pozva svoju sestru Salomeju i njenoga muža Aleksandra, te im reče: „Znam da će Jevreji praznovati moju smrt, ali ja još imam vlasti da ih primoram da me oplakuju i da ridaju kada bude moja sahrana. To će se desiti ako ispunite moju želju: sve one koji su zatvoreni i koji se nalaze pod stražom, onoga trena kada umrem, naredite straži da ih sve pobiju, i neka čitava Judeja, svaki njen dom, plače i tuguje...". Zatim, nešto niže u tekstu, Josif piše: „Ponovo mučen željom da jede, izmedju dva napada kašlja, on je odlučio da preduhitri sudbinu: uzeo je jabuku, a od slugu zatraži nož da bi isekao voće na komade, a onda, okrenuvši se da ga niko ne bi video šta radi, preseče vene na desnoj ruci...".

Josif takodje kazuje da je on, pred samu smrt, naredio da ubiju njegovog sina (a to je bio treći, posle dvojice koji su ubijeni još ranije), i taj sin je skončao u teškim mukama. Takav je bio kraj cara Iroda, koji je dobio pravednu kaznu zbog ubistva dece u Vitlejemu i okolini, i zbog zle pomisli protiv Spasitelja našeg. Posle Irodove smrti, andjeo Gospodnji se javi u snu Josifu, koji tada beše u Egiptu, i zapovedi da zajedno sa Mladencem i Majkom njegovom ponovo dodje u Judeju. I k tome jevandjelista dodaje: „Ali čuvši da Arhelaj caruje u Judeji umesto Iroda, oca svojega, poboja se onamo ići, primivši u snu zapovest, otide u krajeve galilejske" (Mt. 2, 22). Saglasno sa Jevandjeljem, pomenuti istoričar govori o Arhelajevoj vladavini posle Iroda, i kazuje kako je po zaveštanju njegovog oca Iroda, i odluci kesara Avgusta, carsku vlast nad Judejima dobio po nasledstvu, i kako je kroz deset godina lišen vlast, a njegova braća: Filip i Irod Mladji, zajedno sa Lisanijem, dobiše svoje tetrarhije.

Taj Josif, u XVIII knjizi svoje „Drevnosti" kazuje da je dvanaeste godine vladavine Tiverija 2 (a on je nasledio vlast od Avgusta, koji je upravljao 57 godina), vlast u Judeji data Pontiju Pilatu. On je upravljao čitavih deset godina, gotovo do smrti Tiverija. Time on javno izobličava lažnost zapisa, koja su sačinjena sasvim nedavno sa ciljem da blate Spasitelja našeg. Samo vreme, naznačeno u zaglavlju, projavljuje lažnost te izmišljotine. Oni vreme stradanja Spasitelja našeg, kome Ga predadoše prestupni Jevreji, stavlja u vreme četvrtog konzulstva Tiverija, kada je bila sedma godina njegove vlasti; ali, ako je verovati Josifu, Pilat tada još uvek nije upravljao Judejom. Josif u pomenutom delu direktno ukazuje da je Tiverije naznačio Pilata za prokuratora Judeje u dvanaestoj godini svoje vladavine.

Saglasno sa Jevanđeljem, pomenuti istoričar govori o Arhelajevoj vladavini posle Iroda, i kazuje kako je po zaveštanju njegovog oca Iroda, i odluci kesara Avgusta, carsku vlast nad Judejima dobio po nasledstvu, i kako je kroz deset godina lišen vlasti, a njegova braća: Filip i Irod Mlađi, zajedno sa Lisanijem, dobiše svoje tetrarhije.
Taj Josif, u XVIII knjizi svoje 'Drevnosti' kazuje da je dvanaeste godine vladavine Tiberija (a on je nasledio vlast od Avgusta, koji je upravljao 57 godina), vlast u Judeji data Pontiju Pilatu. On je upravljao čitavih deset godina, gotovo do smrti Tiberija. Time on javno izobličava lažnost zapisa, koja su sačinjena sasvim nedavno sa ciljem da blate Spasitelja našeg. Samo vreme, naznačeno u zaglavlju, projavljuje lažnost te izmišljotine. Oni vreme stradanja Spasitelja našeg, kome Ga predadoše prestupni Jevreji, stavlja u vreme četvrtog konzulstva Tiberija, koda je bila sedma godina njegove vlasti; ali, ako je verovati Josifu, Pilat tada još uvek nije upravljao Judejom. Josif u pomenutom delu direktno ukazuje da je Tiberije naznačio Pilata za prokuratora Judeje u dvanaestoj godini svoje vladavine.

O judejskim prvosveštenicima u čije je vreme Hristos propovedao svoju nauku

Kada je, po jevandjelistima, Spasitelj u Svojoj tridesetoj godini došao na Jordan da bi bio kršten, i tako postavio početak blagovesti, tekla je petnaesta godina vladavine kesara Tiverija i četvrta godina uprave Pilata Judejom. Tetrarsi su tada bili Irod, Lisanije i Filip.

Po rečima Svetog Pisma, vreme njegove propovedi bilo je u doba kada su prvosveštenici Ana i Kajafa. Hristova propoved započela je u vreme prvosveštenika Ane i nastavljena je u vreme prvosveštenika Kajafe, a to je vreme nešto manje od četiri godine. Od tog vremena behu narušene ustanove zakona koje se tiču služenja Bogu, a koje je posmrtno prelazilo, prejemstveno od oca na sina. Rimske vlasti postavljale su prvosveštenike jednog za drugim, a niko na tom mestu nije ostao duže od godine. Josif kazuje da posle Ane i Kajafe behu još četiri prvosveštenika. U svom delu „Drevnosti", on ovako piše: „Valerije Grat svrgao je Akaka i za prvosveštenika je objavio Izmaila, sina Fabe. Ali to beše na kratko vreme jer i ovoga svrgnu, pa za prvosveštenika postavi Eleazara, sina prvosveštenika Anana. nakon godinu dana smenio je i njega, pa je prvosveštenički čin dao Simonu, sinu Kamita. I on na tom mestu ne osta duže od godinu dana; njegov naslednik beše Josif, prozvani Kajafa..."

U vreme propovedi Spasitelja našeg, koja je trajala nepune četiri godine, promeniše se i četiri prvosveštenika Judejska. Da je Kajafa zaista bio prvosveštenik u godini kada je stradao Hristos, o tome svedoči i Jevandjelje. Ono (Jevandjelje) takodje potvrdjuje i sve ono što smo mi naveli. Spasitelj i Vladika naš ubrzo po početku Svoje propovedi, priziva i dvanaest Apostola; i samo je njih, izmedju ostalih Svojih učenika, naročito poštovao nazivom „apostol". Zatim je izabrao još sedamdesetoricu, koje je zatim, sve po dvojicu zajedno, poslao u svaki grad i svako mesto da provozglase njegovo učenje, a gde je On nameravao doći.

Sveto Jevandjelje saopštava da je nedugo potom Irod Mladji naredio da odrube glavu Jovanu Krstitelju. Josif takodje kazuje o tome, nazivajući po imenu Irodijada. njom, ženom brata, oženio se Irod, razvevši se od svoje prve i zakonite žene (ona je bila kći Arete, cara Petreje). To je značilo da je Irod preoteo Irodijadu od njenog živog muža. Upravo je ona kriva i za smrt Jovana (Krstitelja) i za rat sa Aretom, koji je smatrao da je njegova kći uvredjena. U tom ratu, u jednoj od bitaka, pogibe mnogo vojnika Irodovih. To mu beše kazna zbog ubistva Jovana. Pomenuti Josif priznaje da je Jovan bio pravedan čovek i da je krštavao ljude. njegovo svedočenje saglasno je sa onim što govore Jevandjelja. On takodje govori da je Irod posle bitke bio lišen carstva, i zajedno sa Irodijadom poslat u progonstvo, osudjen da živi u gradu Vien. O tome je napisano i u XVIII knjizi „Drevnosti", gde je o Jovanu rečeno ovo: „neki od Judeja misle da je Bog pogubio Irodovu vojsku po pravednoj kazni zbog smrti Jovana, zvanog i Krstitelj. Irod je njega, čoveka dostojnog, ubio; njega (Jovana), koji je Jevrejima kazivao da žive pravedno i da budu pobožni. On je takodje govorio da ih krštava radi toga da bi im bili otpušteni grehovi, da bi ih očistio od telesne nečistoće... Oko njega se okupljalo mnoštvo ljudi, oduševljenih njegovim rečima. Irod, plašeći se toga, kao i meteži, posavetovan od nekih ljudi, rešio je da uhvati Jovana i da ga ubije... Uhvaćen od strane Iroda, njega (Jovana) šalju u Maherunt o toj tamnici mi smo već govorili, i tamo je ubijen...".

Kazivanje o Jovanu, Josif u tom svom spisu ovako nastavlja, govoreći i o Spasitelju našem: „U to vreme živeo je i Isus, čovek mudar, ako je njega i moguće nazvati čovekom. On je činio mnoga zadivljujuća dela i učio je ljude da prihvate istinu. K sebi je privukao mnoge Jevreje i mnoge Jeline. To je bio Hristos. Prema kazivanju naših prvaka, Pilat ga je osudio na raspeće, ali oni, koji su mu bili verni od početka, ostaše mu verni i kasnije. Trećega dana (po smrti na krstu), On im se javio živ: proroci Božji predskazivali su to, kao i mnoštvo njegovih čuda. Rod hrišćanski ni do sada nije nestao, a oni sebe tako nazivaju zbog njegovog imena...". 1 Eto šta nam kazuje pisac koji je i sam Jevrejin.

Imena apostola Spasiteljevih poznata su svakome iz Jevandjelja. Spisak od sedamdeset njegovih učenika nigde nije sačuvan. Jedan od njih je i Varnava, koga pominju i Dela apostolska a takodje i (apostol) Pavle u svojoj poslanici Galatima. Medju njima je bio, kako govore, i Sosten, koji je zajedno sa Pavlom pisao onima u Korintu. Kliment u petoj knjizi svojih „Hipotiposa" govori da Kifa, koga pominje i Pavle (pogl. Gal. 2, 911), beše imenjak apostola Petra a takodje i jedan od Sedamdesetorice. Po predanju, i Matej koji je pribrojan apostolima umesto Jude, kao i onaj ko je zajedno sa njim bio u izboru, da su takodje bili u broju Sedamdesetorice. Kazuju da je jedan od njih bio i Tadej, a njegovu istoriju, koja je došla do nas, ja ću uskoro i saopštiti.

Ako razmisliš o svemu ovome, videćeš da je uz Hrista bilo više od sedamdeset učenika. Pavle svedoči da se po vaskrsenju Hristovom, On prvo javio Kifi, zatim dvanaestorici, a posle njih braći koja su, u vreme kada je Pavle pisao svoju Poslanicu, još bila živa. Zatim, po njegovim rečima, On se javio Jakovu, jednom od onih koji se nazivaju braća Gospodnja. Takodje, da je osim dvanaestorice, bilo još mnogo apostola, a meću njima se nalazi i Pavle, on dodaje: „A zatim se javio svim apostolima".

Sad ćemo govoriti i o Tadeju. Božanstvo Vladike i Spasitelja našeg Isusa Hrista, proslavljeno medju svima, privuklo je mnoštvo ljudi, čak i stranaca, sa prostora daleko od Judeje. Oni su se takodje nadali isceljenjima od bolesti i raznih stradanja. Zbog toga je i car Avgar, koji je slavno upravljao narodima sa one strane Eufrata, mučen bolešću čije je isceljenje prevazilazilo silu čoveka, saznavši za Hrista Isusa, s molbom i pismom pozivao Ga je k sebi. Spasitelj nije uslišio njegovu molbu da dodje, ali ga je udostojio pisma u kome je obećao da će poslati jednog od Svojih učenika, da on isceli njegovu bolest, te da spase i njega i njegove bližnje. To obećanje ubrzo beše i ispunjeno. Posle Hristovog vaskrsenja iz mrtvih i vaznesenja, apostol Toma, jedan od dvanaestorice, po reči Božijoj posla Tadeja, koji je bio medju sedamdesetoricom učenika Hristovih, u Edesu da tamo blagovesti učenje Hristovo. On je ispunio sve što je obećao Spasitelj naš. Postoji pismeno svedočanstvo o tome, uzeto iz arhive u Edesi, koja je tada bila prestoni grad. Medju državnim dokumentima koja kazuju o drevnim dogadjajima iz vremena Avgara, sačuvano je do danas i ovo: Kopija pisma napisanog od strane toparha, a upućenog Isusu u Jerusalim preko glasnika Ananeja

„Avgar, sin Uhame, toparh, šalje pozdrave Isusu, Spasitelju blagom, Koji se pojavi u predelima Jerusalimskim.

Dodje do mene glas o Tebi i o isceljenjima koja činiš bez primene lekova i trava. Kazuju da Ti slepima vraćaš vid, da hrome oporavljaš te da ponovo hodaju, da očišćuješ prokazane (gubom), da izgoniš nečiste duhove i demone. Ti lečiš one koji stradavaju dugotrajnim bolestima i vaskravaš one koji su umrli. Slušao sam sve to o Tebi, i razumom prihvatih da si Ti ili Bog, koji dodje s neba jer činiš takva čudesa, ili da si Ti Sin Božji. Zbog toga i pišem Tebi: potrudi se, dodji k meni i bolest moju isceli. Takodje sam slušao kako Jevreji ropću na Tebe i kuju nekakve zavere. Moj grad je mali, ali je poštovan i biće nam dovoljan za obojicu."

Eto kako je pisao Avgar, kada ga je ozarila Božanstvena svetlost. Ali, potrebno je čuti i pismo Isusa koje On posla Avgaru preko istog glasnika. U tom pismu nema mnogo reči ali je zaista silno, a evo kako ono glasi:

„Blažen si ti jer poverova u Mene i ako me nisi video. 0 Meni je kazano: oni koji me vide, oni ne veruju u Mene, a oni koji me ne videše, poverovaše i oživeše. Ti me pozivaš k sebi ali Meni je potrebno da ovde ispunim ono zbog čega sam poslat. Kada to učinim biću ponovo uznet k Ocu mome koji me posla. Kada se to dogodi, poslaću k tebi jednog od učenika Mojih da isceli tvoju bolest i da ti daruje život, tebi i onima koji su sa tobom." K tim pismima prisajedinjeno je i ovo koje je napisano na sirijskom:

„Posle vaznesenja Isusa, Juda, prozvan Toma, posla (Avgaru) apostola Tadeja, jednoga od Sedamdesetorice. Kada je došao, on izadje pred Tovijevog sina, Toviju. 0 njemu su čuli i rekoše (Avgaru) da je došao apostol Hristov, onako kako je i obećano. I poče Tadej, silom Božijom, isceljivati svaku bolest i svaku nemoć, tako da su se svi tome čudili. Kada je Avgar čuo o velikim i čudesnim delima njegovim, dodje njemu u misao ono šta mu je Isus pisao: da će mu poslati jednog od Svojih učenika da bi iscelio bolest njegovi. Tada on pozva Toviju, kod koga je bio Tadej, i reče: „Slušao sam o čoveku koji živi kod tebe. Dovedi ga k meni." Tovija, vrativši se k Tadeju, i reče: „Toparh (Avgar) pozva me k sebi i naredi da te dovedem k njemu da bi ga iscelio". Tadej mu reče: „Hajdemo k njemu jer znam da sam poslat radi toga". Drugoga dana, ujutro, Tovija povede Tadeja i dodjoše do Avgara. Kada udjoše, Avgar pred kojim su stajali prvi ljudi države, vide veliko znamenje na licu apostola Tadeja. Videvši to, Avgar mu se pokloni do zemlje, pa upita Tadeja: „Da li si ti zaista učenik Isusa, Sina Božijeg, Koji mi reče da će poslati jednog od učenika Svojih da bi me iscelio i podario mi život?" Tadej mu odgovori: „Jer si tako silno poverovao u Onoga ko me posla, ja zaista ispunjavam njegovu volju I ako budeš verovao u njega, onako kako veruješ, tada će se ispuniti želja tvoga srca". na to Avgar reče: „Ja tako verujem u njega da sam spreman pokrenuti svu vojsku i pobiti Jevreje koji Ga raspeše ako me ne bi omela Rimska država". Tadej reče: „Gospod moj ispunio je volju Oca Svoga; i ispunivši je, vaznese se k Ocu". na to mu odgovori Avgar: „Ja sam poverovao u njega i u Oca njegovog". Tada reče apostol: „Zato, u ime njegovo, stavljam ruku na tebe." I samo što je to rekao, Avgar beše isceljen od bolesti i stradanja. Silno se iznenadi Avgar jer sve ono o čemu je slušao to se tada na njemu ispuni: da se kroz Tadeja, učenika Hristovog, dogodi isceljenje bez lekova i trava, i ne samo njega, nego i sina njegovog Avda, koji je bolovao od kostobolje. Taj Avd, došavši pred Tadeja, pade pred noge apostolove i beše isceljen molitvom i polaganjem ruku. Tadej je iscelio i mnogo njihovih sugradjana, čineći velika čudesa i propovedao je reč Božiju. Zatim Avgar reče: „Ti Tadeju, sve to činiš silom Božijom, i mi smo silno zadivljeni. Zato, molim te, reci mi o dolasku Hristovom, kako se to dogodilo; reci mi o sili njegovoj i o svemu onome o čemu smo slušali". Tadej mu odgovori: „Ja ti sada ništa neću reći jer sam poslat da propovedam Reč da bi je svi čuli. Zato sutra pozovi sve sugradjane, i ja ću im propovedati, i posejaću u njima Reč života. Reći ću im o dolasku Hristovom, kako se ono dogodilo; o njegovom poslanju od Oca, i zašto je to bilo; o sili, i o delima njegovim; o tajnama koje je On rekao svetu; o tome kako su Ga ismevali i potcenjivali;

o tome kako se On ponizi pred svima, kako beše raspet, kako sidje u ad i uništi bedeme od veka neuništive; o tome kako vaskrsnu iz mrtvih i otide k Ocu Svome sa velikim mnoštvom duša". Avgar zaista zapovedi svojim sugradjanima da se okupe izjutra i da čuju propoved apostola Tadeja. Zatim iznese pred njega zlata i kovanog novca, ali to apostol ne uze, rekavši: „Ako sam ostavio sve svoje, kako da uzmem ono što nije moje?" To se dogodilo u 340. godini.

Smatram da je umesno i da nije bez koristi ovo što je, od reči do reči, prevedeno sa sirijskog.