KNJIGA DRUGA
Predgovor
Umesto predgovora za istoriju Crkve ja sam kazivao o Božanstvu Slova Spasitelja, o drevnosti dogmata naše vere i jevandjeoskom hrišcanskom nacinu života. Takodje sam kazivao o ne tako davnom njegovom javljanju, o dogadjajima koji su prethodili Spasiteljevom stradanju, o izabranju apostola. O svemu tome, uz navodjenje kratkih dokaza, kazivano je u prethodnoj knjizi. Sada cu govoriti o tome šta se dešavalo posle Hristovog vaznesenja, zasnivajuci rec na Svetom Pismu i napomenama svetovnih istoricara, onda kada se za tim ukaže potreba.
1. glava
O delima apostola nakon Hristovog vaznesenja
(Tiverije Kesar, 33 37. godina)
Pre svega, recimo o tome da je žrebom za apostola (umesto izdajnika Jude), izabran Matej, koji je, kako smo vec rekli, bio ucenik Gospodnji. nakon toga postaviše njih sedmoricu (ljude ispitane u veri), molitvom i polaganjem ruku, za djakone da bi služili zajednici. Medju njima je bio i Stefan. On je prvi, posle Gospoda, nedugo nakon postavljenja za djakon, postradao kamenovanjem od ubica Hristovih Jevreja. Prvi medju pobedonosnim mucenicima Hristovim dobi venac, a njegovo ime upravo to i znaci. Tada Jakov, brat Gospodnji (jer njega su zvali sinom Josifovim, obrucnika Presvete Djeve koja je pre nego se srela sa Josifom, vec u utrobi nosila Bogomladenca kako nas uci sveto Jevandjelje), koji je još pre dobio naziv „Pravedni" zbog njegove velike dobrodetelji, on je prvi (kako kazuju), dobio episkopstvo u jerusalimskoj crkvi. Kliment u VI knjizi svojih „Primera" potvrdjuje to kazivanje, i kaže: „Petar, Jakov i Jovan, i pored toga što su bili narocito poštovani od Spasitelja, ipak posle njegovog vaznesenja nisu jedan drugome osporavali tu cast, te za episkopa u Jerusalimu izabraše Jakova Pravednog..." U VII knjizi on piše ovo: „Jakovu Pravednom, Jovanu i Petru, Gospod posle vaskrsenja predade znanje koje oni predadoše ostalim apostolima, a ovi to isto Sedamdesetorici apostola, medju kojima je bio i Varnava... Bila su dvojica Jakova: jedan po imenu Pravedni, koga su bacili sa krova (zgrade) i zatim ga do smrti tukli štapovima za valjanje sukna, i drugi kome su odrubili glavu...". Jakova Pravednog pominje i apostol Pavle: „A drugoga od apostola ne videh, osim Jakova brata Gospodnjeg" (Gal. 1,19).
U to vreme ispunilo se obecanje Spasitelja našeg koje je dato caru Osronije. Toma, po nadahnucu Božijem, poslao je u Edesu apostola Tadeja da propoveda Hristovo jevandjelje, kako je receno u prethodnoj knjizi (na osnovu tamo nadjenih dokumenata). Tadej, došavši tamo, iscelio je Avgara recju Hristovom, a sve tamošnje ljude pridobi zadivljujucim cudima. Pridobivši ih svojim delima i rukovodeci ih ka poštovanju sile Gospodnje, on ih poce uciti istinama hrišcanstva. I do sada je sva Edesa osvecena imenom Hristovim. Ona ubedljivo svedoci o milosti koju je prema njoj (Edesi) imao Spasitelj naš. Rec o tome preuzeta je iz drevnih kazivanja.
Predjimo sada na Sveto Pismo. Posle mucenicke smrti Stefana, Jevreji su podigli prvo veliko gonjenje na jerusalimsku crkvu, i svi ucenici, osim onih dvanaest, razidjoše se po Judeji i Samariji. neki su, kako kazuje Sveto Pismo, otišli do Finikije, Kipra i Antiohije. Ali tada još nisu propovedali Rec neznabošcima, nego je kazivaše samo Jevrejima.
Tada je i Pavle gonio Crkvu. On je upadao u domove verujucih, hvatao ih i slao u zatvor. Filip, jedan od onih koji su postavljeni zajedno sa Stefanom medju djakone, dodje u Samariju. Ispunivši se silom Božijom, on je tamo propovedao o Hristu. Uz njega je bila velika blagodat Božija, te on svojim recima privuce i Simona Vracara kao i mnoge sa njim. Simon je tada bio poznat zbog mogucnosti da obmanjuje ljude, i mnogi su mislili da on u sebi ima veliku silu Božiju. Tada je on (Simon), poražen onim što je Filip cinio zaista uz pomoc Božiju, došao k njemu, rekavši da veruje u Hrista i da želi da bude kršten. Zaista je cudno ponašanje današnjih sledbenika njegove gnusne jeresi. Po primeru svog rodonacalnika, oni ulaze u Crkvu, poput kuge, i nanose teške rane ljudima koje uspeju da pridobiju uz sebe. Uostalom, mnoge od njih, kao što je to pretrpeo i Simon, sustigla je zaslužena kazna
Propoved spasenja širila se iz dana u dan. Promisao Božija dovede iz Etiopije neke od pridvornika tamošnje carice. Po obicaju od predaka, tim narodom i sada upravljaju žene. Tog Etiopljanina, prvog medju neznabošcima, Filip je upoznao sa tajnama Hristovim, te on postade prvi verujuci (Etiopljanin) u svetu. Postoji predanje o tome da je on, vrativši se u svoju ota?binu, revnosno širio rec o Hristu, kazujuci o veri u njega, tako da se na delu ispuni drevno proroštvo: „Etiopija ce pružiti ruku svoju Bogu" (Ps. 67, 32).
U to vreme Pavle, sasud izabrani, objavljen je za apostola ne od ljudi nego po otkrivenju Samog Isusa Hrista i Boga Oca. On beše udostojen tog zvanja vidjenjem i glasu sa neba koji je potvrdio to otkrivenje.
2. glava
O tome kako je reagovao Tiberije Kesar kada je od Pilata saznao za Isusa Hrista
Vaskrsenje i vaznesenje Isusa Hrista postade poznato mnogima. Po obicaju koji postoji od najstarijih vremena, oblasne starešine su imale obavezu da o svemu izveštavaju one koji su imali vrhovnu vlast, tako da ništa ne bi bilo skriveno od ociju imperatora. Zbog toga je Pilat obavestio imperatora Tiberija da se po Palestini širi glas o vaskrsenju Spasitelja našeg Isusa Hrista, i da su njemu (Pilatu) poznata i druga Hristova cuda, te da u Hrista vec mnogi veruju kao u Boga. Tiberije je o svemu tome obavestio i Senat, ali Senat odbacuje taj izveštaj sa obrazloženjem da me$)u Rimljanima niko nije mogao biti poštovan kao bog ako to nije odluceno glasanjem i dekretom Senata. Ali spasiteljnom ucenju Hristovom nije bilo potrebno odobrenje ljudi i njihovo pokroviteljstvo. I mada je Senat odbacio izveštaj koji je kazivao o Spasitelju, Tiberije je ostao uz svoje ranije mišljenje te protiv ucenja Hristovog nije preduzimao ništa protivno.
Tertulijan, veliki poznavalac rimskih zakona, i uopšte veoma ucen i poznat covek, u svojoj apologiji u odbranu hrišcana, napisanoj na latinskom i prevedenoj na grcki, kazuje doslovno: „Reci cemo o proishodjenju takvih zakona: po drevnom dekretu, imperator ne može ni jednog boga priznati pre nego što o tome odluku ne donese Senat. Marko Emilije tako je postupio u vezi sa nekakvim idolom Alvurinom. Sama okolnost da se kod vas (Rimljana) božije dostojanstvo daruje nekakvim ljudskim dekretom, to je nama od koristi jer ako se bog ne svidi coveku, on tada nece postati bog. To znaci da je covek taj koji ima vlast nad bogom. Tiberije, u cije vreme se ime hrišcansko raširi po svetu, dodje vest iz Palestine (a to je bila njegova ota?bina) o Hristovom ucenju i on o tome izvesti Senat uz napomenu da mu je to ucenje po volji. Senat to ipak odbacuje zbog toga što on o tome nije prvi obavešten. I pored toga, Tiberije je ostao pri svom mišljenju i pretio je smrcu onima koji bi se usudili da napadaju na hrišcane..."'. nebeska promisao dade mu tu pomisao sa narocitim ciljem da bi se rec Jevandjelja u pocetku bez prepreka mogla širiti svuda po zemlji.
3. glava
O tome kako se hrišcansko ucenje za
kratko vreme rašculo svuda po svetu
(Kaligula kesar, 37 42. godina)
Sila nebeska i spasiteljno ucenje vere, poput sunca, ozarilo je svetlošcu citavu vaseljenu, kao što o tome kazuje i Pismo: „Po svoj zemlji otide glas njegov, i do krajeva vaseljene reci njihove" (Rim. 10,19).
I zaista, u svakom gradu i svakom selu (poput žitnih polja) pojaviše se crkve koje su bile prepune hrišcana. Ljudi cije su duše bile okovane sujeverjem prema idolima (tom drevnom bolešcu nasledjenoj od predaka), sada oživeše silom Hristovom, koju su propovedali ucenici njegovi cineci cudesa, izbavljajuci tako duše tih ljudi od strašnih gospodara. Ljudi su odlazili od neznabožackog mnogoboštva, ispovedajuci da postoji i jeste samo jedan Bog, Tvorac svega što postoji; i poceli su slediti zapovesti njegove, živeti istinskim blagocešcem po nadahnucu Duhom Svetim.
Milost Božija izlila se i na druge narode. U Kesariji Palestinskoj, prvi je primio veru Hristovu, zajedno sa svojim domom, Kornelije. U Antiohiji veru prihvatiše mnogi Grci, kojima su propovedali hrišcanstvo ucenici koji behu rasejani posle ubistva Stefana (pogl. Dela ap.7, 54 8, 4). Antiohijska crkva uskoro postade mnogobrojna. U to vreme tamo se nalazila vecina proroka iz Jerusalima, a sa njima i Varnava, i Pavle i još mnogo brace. Tamo je po prvi put, kao iz preobilnog istocnika, proteklo ime hrišcansko. Jedan od proroka koji su tamo bili (po imenu Agav), predskazao je veliku glad, te zbog toga Pavle i Varnava odoše u Jerusalim, da tamo budu od pomoci braci (pogl. Dela ap. 11, 28-ZO).
4. glava
O tome, kako je po smrti Tiberija, Kaligula Gaj postavio Agripu za cara Judeje, a Iroda zauvek prognao
Tiberije je vladao dvadeset i dve godine. Posle njega vlast je dobio Gaj. On je odmah naredio da se za vladara Judeje postavi Agripu, koji je bio nad tetrarsima Filipom i Lisanijem, a nedugo zatim i nad tetrarhom Iroda. Tog Iroda (u cije je vreme stradao Spasitelj), on je kaznio zajedno sa Irodijadom zbog mnoštva prestupa koja uciniše. O tome kazuje i Josif.
Za vreme Gaja postao je poznat i Filon, covek veoma vešt ne samo medju našima, nego i medju onima koji su dobili grcko obrazovanje. Poticao je iz drevnog jevrejskog roda, i ni u cemu nije zaostajao iza onih koji bili poznati po obrazovanju u Aleksandriji. Koliko je truda uložio u izucavanje nauka koje se ticu vere i ota?bine, može se videti u svakom njegovom delu. Kako je bio silan u filosofiji i u slobodnim umetnostima onome šta zahteva grcko vaspitanje, o tome ne treba ni govoriti. Sa narocitim oduševljenjem je izucavao Platona i Pitagoru. Kazuju da je u tome prevazišao sve svoje savremenike.
5. glava
O tome da je Filon poslat u Rim, pred Gaja,
da bi posredovao za Judeje
On u pet knjiga kazuje o tome šta se dogodilo sa Jevrejima u vreme Gaja, podrobno izlažuci njegovo bezumlje, te da je on (Gaj) sebe proglasio za boga i da se u svome carstvu neprekidno ismevao nad ljudima. On kazuje i o stradanju Jevreja, i o svom putu u Rim, gde je poslat da bi zastupao interese svojih istonarodnika iz Aleksandrije. Takodje piše i o tome kako je, štiteci pred Gajem drevne zakone predaka, on kao odgovor dobio samo zlobno ismevanje. 0 tim dogadjajima piše i Josif u svojoj XVIII knjizi „Drevnosti": „U Aleksandriji se pojavi razdor medju tamošnjim Jevrejima i Grcima. Od svake strane izabrana su po tri poslanika koji izadjoše pred Gaja. Od aleksandrijskih poslanika jedan beše i Apion. On je vredjao Jevreje i izmedju ostalog govorio je da oni ne žele da daju dužnu pocast kesaru: svi podanici Rima podižu Gaju oltare i hramove i obracaju se njemu kao i drugim bogovima, a samo Jevreji odbijaju da mu podignu statue i da se poklone njegovom imenu. Apion je izneo mnogo teških optužbi, nadajuci se (ne bez osnove) da ce se Gaj razbesneti. Filon, vodja judejskog poslanstva, covek u svemu znamenit, brat alavarha Aleksandra, dobro upoznat sa filosofijom, hteo je istupiti i opovrgnuti te optužbe, ali mu Gaj zapreti i naredi da ode; on je bio u silnom gnevu i javno je rekao da ce žestoko postupiti sa poslanstvom. Filon je izašao, obasipan uvredama, i posavetovao je Judeje koji behu sa njim, da budu hrabri jer Gaj, gneveci se na njih, priziva na sebe kaznu Božiju...".
Tako govori Josif. I sam Filon, u knjizi koju je naslovio „Poslanstvo", podrobno opisuje sve šta se tada dogodilo. Propusticu veci deo njegovog kazivanja, i navešcu samo toliko da bi citaoci mogli videti šta se ubrzo zatim dogodi sa Jevrejima, i tada i posle, i šta ih je stiglo zbog prestupa koji uradiše protiv Hrista.
Filon u pocetku govori da je u vreme Tiverija, izvesni Sejan, veoma važan covek medju onima koji su oko imperatora, nastojao na tome da u Rimu budu uništeni svi Jevreji. U Judeji je Pilat (u vreme koga beše ucinjen prestup protiv Hrista) nastojao da uništi hram (koji je tada još postojao), a kroz to je ustao na jevrejske zakone i izazvao negodovanje medju Jevrejima.
6. glava
O tome šta je sustiglo Jevreje
zbog onoga što uciniše Hristu
Posle smrti Tiberija, vlast je dobio Gaj. On je ucinio mnoga zla, ali najvece patnje je naneo Jevrejima. O tome se može saznati od Filona, koji ovako govori o tome:
„nešto necovecno i strašno bilo je u odnosu Gaja prema drugim ljudima, a narocito prema Jevrejima. On je silno mrzeo taj narod. Oskrnavio je domove molitve po svim gradovima, pocev od Aleksandrije, time što je naredio da se u njih stave statue sa njegovim likom... Hram u svetom gradu, koji je bio neprikosnoven i koristio svoje pravo utocišta, on je svojim ukazom pretvorio u licno svetilište, nazvavši ga hramom Zevsa novojavljenog Gaja".
Taj pisac, u drugoj knjizi svog dela, pod zaglavljem „O dobrodeteljima" govori o nebrojenim, teškim, neopisivim stradanjima koja su trpeli Jevreji u Aleksandriji u vreme Gaja. njega ponavlja i Josif, napominjuci da je bešcašce bilo i nad citavim narodom u vreme Pilata, kada je ucinjen prestup protiv Spasitelja našeg.
Poslušajmo šta govori Flavije: „U Judeju je Tiberije poslao Pilata za državnog upravitelja. On je naredio da se nocu donesu u Jerusalim pokrivene slike Cezara, koje Rimljani zovu znamenja. Cim je svanulo, to izazva medju Judejcima najvece uzbudjenje, jer ko je god došao blizu, na njihov pogled uzbudio se kao na veliku povredu zakona, koji su zabranjivali svako postavljanje likova u gradu. Postepeno je ogorcenje gradskog stanovništva zahvatilo u velikim masama i one u unutrašnjosti, pa svi odoše u Kesariju Pilatu i zamoliše ga da ukloni znakove sa Jerusalima, i poštuje njihove otacke propise. Kada je Pilat odbio tu molbu baciše se na zemlju i ostadoše pet dana i noci ležeci a da se i ne pomakoše...". Ako uporedite to kazivanje sa Jevanfeljem, videcete kako se ubrzo obrati protiv njih (Jevreja) vrisak kojim oni povikaše pred Pilatom: „nemamo cara osim cesara" (Jn. 19,15). Zatim Flavije kazuje o nesreci koja ih je sustigla: „Posle toga izazvao je (Pilat) i druge nemire time što je upotrebio hramovni novac zvani korban za pravljenje vodovoda koji je trebao biti dugacak 400 stadija. narod se zbog toga uzrujao, pa kada je Pilat došao u Jerusalim okružiše njegovu sudacku stolicu, galameci. no on je bio ranije obaveštavan o nameravanom nemiru, pa je u masu potajno uvukao vojnike obucene u gradjansko odelo, naredivši im da ne upotrebljavaju maceve protiv galam?ija, nego da ih napadnu bicevima. Kada je bio dat znak sa sudacke stolice, mnogi Judejci izgiboše pod udarcima vojnika, a neke izgaziše njihovi sugradjani kad nagrnuše u beg. Uplašeno žalosnom sudbinom pobijenih, mnoštvo je ucutalo...". On kazuje o mnogim smutnjama i prevratima u samom Jerusalimu. Po njegovom kazivanju, od tog vremana i Jerusalim i sva Judeja nisu znali za mir: ustanci, ratovi, zlocinjenja smenjivaše jedni druge, i na kraju opsada vespazijana, koja je pogubila grad. Tako je kaznio Jevreje sud Božji zbog prestupa protiv Hrista.
7. glava
O samoubistvu Pilata
Potrebno je reci i o tome da je Pilat, koji je živeo u vreme Spasitelja, toliko zapao u zlo da je, prema predanju, izvršio samoubistvo u vreme imperatora Gaja. Sud Božiji, kako vidimo, nije zakasnio nad njim. To kazuju grcki pisci, koji oznacavaju olimpijade, i dogadjaje koji su bili u svakoj od njih.
8. glava
O gladi koja je bila u vreme Klaudija (Klaudije kesar, 4252. godina
Posle Gaja, koji je bio na vlasti nepune cetiri godine, za imperatora je izabran Klaudije. U njegovo vreme zemlja je stradala od gladi (o tome govore i pisci koji su daleko od hrišcanskog ucenja). Ispunilo se ono što je zapisano u Delima apostolskim predskazanje proroka Agava o gladi koja ce biti u citavoj zemlji. Luka u Delima apostolskim kazuje o toj gladi u vreme imperatora Klaudija, govoreci da su braca iz Antiohije poslala, preko Pavla i Varnave, ono šta su mogla, da bi se pomoglo onima u Judeji, i dodaje:
9. glava
O tome kako je mucen apostol Jakov
„A u ono vreme (govori se o vremenu Klaudija), podiže car Irod ruke da muci neke od Crkve. I pogubi Jakova brata Jovanovog macem" (Dela ap. 12, 12). Kliment, u VII knjizi svojih „Primera" navodi kazivanje o tom Jakovu koje je dostojno spomena. On kazuje da covek, koji je doveo Jakova na sud, videci kako ovaj svedoci o svojoj veri, beše potresen i da je za sebe nazvao hrišcaninom. Tada obojicu izvedoše na pogubljenje, i na putu do gubilišta, onaj covek zatraži oproštaj od Jakova. Tada je Jakov ne premišljajuci se mnogo, rekao: „Mir tebi!", i poljubi ga. Obojica su istovremeno stradala.
Tada, kako govori Sveto Pismo, Irod videci da je kažnjavanje Jakova milo Jevrejima, uze i (apostola) Petra te ga zatvori u tamnicu. I Irod bi ga veoma brzo ubio da se ne dogodi cudo Božije: andjeo Gospodnji dodje nocu i oslobodi Petra iz okova, tako da je apostol nastavio svoju propoved (pogl. Dela ap. 12, 317). Takva bi Promisao Božija o apostolu Petru.
10. glava
Kako je prošao Irod Agripa zbog proganjanja apostola
Zlomišljenje koje je car imao protiv apostola dovelo je dogadjaje koji se nisu mogli odložiti, te njega zapoce da kara sud Božji. nedugo posle nasrtaja na apostole Irod, po recima Dela apostolskih, otide u Kesariju; u vreme praznika, odenut u sjajnu carsku odeždu, on se sa svog uzdignutog prestola obrati narodu. Sav okupljeni narod pozdravio je tu rec, kao da je recena od nekog boga a ne od coveka; i odjednom, kako kazuje Pismo, andjeo Gospodnji porazi ga i on umre izjeden od crva (pogl. Dela ap. 12, 1932). Pored povesti o tom cudu, koja je izložena u Svetom Pismu, o tome govori i Josif. On o tome piše u XIX knjizi „Drevnosti": „navrši se treca godina njegove vladavine nad citavom Judejom, te on dodje u grad Kesariju, ranije zvan Stratonova tvrdjava (kula). Tamo je organizovao igre u cast kesara, znajuci da je to praznik za njegovo zdravlje i blagostanje; tu se sabralo mnogo ljudi koji su po provincijama vršili razlicite dužnosti i ljudi visokog položaja. Drugog dana praznika, izjutra, on dodje u teatar u plaštu koji kao da je bio nacinjen od srebra, zadivljujuceg tkanja. Kada na plašt padoše zraci sunca, srebro je zasijalo, zaslepljujuci oci posmatraca. Laskavci, svaki na svoj nacin, obratiše mu se pohvalnim recima, pozdravljajuci ga kao boga, ujedno ga moleci da bude milostiv prema njima jer su ga se do tada plašili kao coveka, a da ga sada poštuju više nego li smrtnika. Car ih zbog tih reci nije prekoreo, i nije odbacio njihovo laskanje. nedugo zatim, on podiže pogled prema nebu i vide da andjeo stoji iznad njegove glave. Istoga trena je pomislio da mu taj andjeo donosi zlo, i poce tugovati. Tada nastupiše bolovi u stomaku, i to veoma jaki. On pogleda na sve prisutne, pa Rece: „nazvaste me bogom, a evo, treba da se rastanem sa životom. Sudbina je izoblicila sva vaša laskanja. nazvaste me besmrtnikom, a eto, odlazim u smrt. Treba mi da primim ono što je po volji Božijoj. U ostalom, proživeh dugo vremena u sreci!" To behu njegove reci onda kada ga spopadahu jaki bolovi. Brzo su ga preneli u carske odaje, a posvuda se procu glas o tome da je car na samrti. narod, ne iskljucujuci tu žene i decu, sedeo je (po drevnom obicaju), na prostretim haljinama i molio se za cara. Svuda se cuo plac i jecaj. Car, ležeci na postelji, pogledao je na ljude i nije mogao zadržati suze. nakon pet dana provedenim u bolovima stomaka, on je umro u 54 godini života, u sedmoj godini vladavine. Cetiri godine on beše na vlasti u vreme Gaja, a tri godine je upravljao tetrarhijama Filipa. Cetvrte godine dobi i tetrarhiju Iroda. Tri godine vladao je u vreme kesara Klaudija..."'. Divim se tome što se poklapa kazivanje Josifa i ono šta govori Pismo. Ako neki misle da postoji raznoglasje povodom imena cara, to i dela i zapisi kazuju da je rec o istoj osobi. Može biti da je neko od prepisivaca pogrešio prilikom prepisa, a može biti da je ta osoba imala dva imena, kako se to cesto i dešava.
11. glava
O varalici Tevdi i njegovim drugarima
Luka u Delima apostolskim navodi reci Gamalila koje je izgovorio kada su se Jevreji dogovarali šta da rade sa apostolima. U toj besedi Gamalil pominje i nekog Tevdu, koji se predstavljao kao veliki covek, te da je on podigao ustanak. Tevda je ubijen a oni koji su bili sa njim, razbežaše se (pogl. Dela ap. 5, 34-36). navešcemo Josifovo kazivanje o njemu: „Kada je Tad (Fad) bio prokurator Judeje, pojavio se neki vracar (varalica) po imenu Tevda. On je nagovarao masu naroda da uzmu svoju imovinu i da idu za njim na reku Jordan, rekavši im da je on prorok, te da ce zauzdati reku i omoguciti im lak prelazak. On je mnoge obmanuo svojim recima. Ali prokurator mu nije dopusti da požanje plodove svog bezumlja. On je poslao odred konjanika koji ih iznenada napade; mnoge je pobio, a mnoge zarobio. Tevdu su uhvatili i odrubiše mu glavu, a zatim je poslaše u Jerusalim...". Zatim se kazuje o gladi koja je bila u vreme Klaudija:
12. glava
O Jeleni, Osrojskoj carici
U to vreme u Judeji beše velika glad, i carica Jelena kupi u Egiptu žito, i davala ga je onim u nevolji...".
Možeš se uveriti da je i to u saglasju sa Delima apostolskim, u kojima je receno kako su se hrišcani u Antiohiji dogovorili da svako da ono liko koliko može, i da se to pošalje onima koji su živeli u Judeji preko Pavla i Varnave. Još i danas se u Eliji (Jeliji)dj, predgradju Jerusalima, mogu videti spomenici koji su podignuti u cast Jelene. Govore da je ona bila Adiavcanka (deo Asirije, kasnije nazvan Osrojena).
13. glava
O Simonu Vracaru
Vera u Spasitelja našeg i Gospoda Isusa Hrista vec se po svuda širila kada je neprijatelj covekovog spasenja, pomislivši da zauzme carski grad (Rim), doveo tamo vec pomenutog Simona. Pomažuci mu u njegovim veštinama i vra?binama, on dovede u zabludu mnoge stanovnike Rima. O tome kazuje i Justin, koji je živeo nedugo posle apostola, covek veoma iskusan (upoznat) sa naukom Hristovom. Ja cu u svoje vreme reci o njemu šta je potrebno. U prvoj apologiji, upucenoj Antoninu u zaštitu hrišcanske vere, on ovako piše: „Posle vaznesenja Gospodnjeg, demoni otaknuše neke od ljudi da sebe projave kao bogove, i vi ne samo da ste išli za njima, nego ste im i pocasti odavali. neki Simon, Samarjaniv iz drevnog Hitona, koji u vreme kesara Klaudija uz pomoc demona koji beše u njemu, dodje u Rim, u vaš carski grad; tu je cinio cudesa svojom madjionicarskom veštinom, i beše priznat za boga i postaviše statuu na obali reke Tibar, izmedju dva mosta. na njoj je bio latinski natpis: „Simoni deo sancti" („Simonu, bogu svetome"). Gotovo svi Samarjani, i neki iz inoplemenika, ispovedali su ga kao prvog boga i klanjali su mu se. neku Jelenu, koja je u to vreme svuda sa njim putovala, a ranije je živela u Tiru Finikijskom u nekoj porocnoj kuci, nazivaju njegovom prvom sledbenicom...". Tako kazuje Justin, a sa njime je saglasan i Irinej, koji u prvoj knjizi svog dela „Protiv jeresi" opisuje zloucenje tog coveka. Panas je o tome izlišno govoriti; oni koji žele da se podrobnije upoznaju sa jeresijarsima koji su bili posle Simona, tj. sa njihovim delima, ljihovim lažnim ucenjima, o svemu tome podrobno izlaganje mogu naci u Iopnejevom delu. Mi smo odatle saznali da je Simon bio prvi zacetnik jeresi. Pocev od njega pa nadalje, svi sledbenici njegove jeresi se pretvaraju Da su tobož u hrišcanskom ucenju i da su cistog života, ali se lako uvidja da su oni u vlasti idolskog sujeverja jer se klanjaju delima i likovima (statuama) Simona i Jeleni, njegovoj saputnici, i tvore im službu sa tamjanom i žrtvama. Što se tice njihovog ucenja, to od samog pomena coveka spopada užas jer sve to je prepuno svireposti i bezumlja. 0 tome ne samo da se ne može pisati, nego ljudi koji zdravo razmišljaju, o tome ne mogu ni govoriti jer sve je zaista prepuno najrazlicitijih gnusnosti.
njihova odvratna jeres prevazišla je sve što je moguce predstaviti kao grozno i mrsko. Oni se ponajviše bave sa nesrecnim ženama koje su pogazile obraz i poštenje i koje su ogrezle u svakovrsnom grehocinjenju.
14. glava
O propovedi apostola Petra u Rimu
Tog Simona, rodonacalnika i sazdatelja pomenutog zla, lukava sila neprijateljska prema dobru, koja mrzi spasenje ljudi, projavila je tada kao velikoga protivnika velikih i divnih apostola Spasitelja našeg. Božanstvena i prenebesna blagodat pomogla je svojim služiteljima u brzom gašenju plamena zla, uništavajuci svako uznošenje koje ustaje na bogopoznanje. Zbog toga ni Simonovo lukavstvo ne beše dugog veka jer sve pobedi i prosvetli Svetlost istine Logos Božiji, Koji ne tako davno obasja svetlošcu citavu zemlju i Koji obitava u Svojim apostolima. Zlocinjenje o kome kazujemo poraženo je Božanskom svetlošcu cudesno prosijalom u Judeji, a koju je apostol Petar projavio i daleko odatle, onda kada je išao sa istoka na zapad. Simon je u Rimu imao veliku pomoc od vlasti, i za kratko vreme silno je uznapredovao u svojim delima da su ga tamošnji žitelji poštovali i podizali mu statue kao bogu. Ali to nije dugo trajalo. U vreme cara Klaudija, sveblagi i covekoljubivi Promisao, dovede u Rim velikog borca hrabrog apostola Petra, koji je upravo zbog svoje hrabrosti i naimenovan kao prvi medju apostolima. On Je, odenut u blagodat Božiju, žiteljima zapada doneo dragocenu duhovnu svetlost propoved o Carstvu nebeskom.
15. glava
O Markovom jevandjelju
I tako, rec Božija nadje pristanište i u Rimu; istoga trena klonuše carolije Simonove i propadoše zajedno sa njim. Svetlost vere ozarila je razum onih koji su slušali Petra; a onda neki postadoše željni ne samo usmene reci pa poceše nagovarati Marka, saputnika Petrovog, da napiše Jevandjelje. I nisu odustali od te molbe sve dok ih ne posluša i tako je nastalo Jevandjelje po njegovom (Markovom) imenu. Apostol, videvši da je to sve po volji Duha Božijeg, obradova se revnosti Rimljana i dopustio je da se Jevandjelje cita po crkvama. Kliment o tome kazuje u VI knjizi svojih „Primera". Sa njim je saglasan i Papije, episkop Jerapolja. Petar kazuje o Marku u svojoj prvoj Poslanici, za koju kazuju da je nastala u Rimu. On taj grad naziva i Vavilon, govoreci: „Pozdravlja vas Crkva u Vavilonu, izabrana kao i vi, i Marko sin moj" (I Petr. 5,19).
16. glava
O tome da je Marko prvi propovedao (hrišcanstvo)
Misircima (Egipcanima)
Kazuju da je Marko bio prvi koji je poslat u Egipat, da tamo propoveda Jevandjelje, njim napisano, i da je osnovao crkvu u Aleksandriji. njegova propoved privukla je veliki broj ljudi, koji su zatim živeli u istinskoj ljubavi, te je to potaklo Filona da piše o njihovim sabranjima, zajednickim trpezama i uopšte o svemu što se ticalo njihovog života.
17. glava
Šta Filon kazuje o podvižnicima u Misiru
Postoji kazivanje da se Filon (u vreme Klaudija) sastao sa Petrom u Rimu, koji je propovedao tamošnjim žiteljima. To je veoma verovatno, tim pre što delo o kome mi kazujemo, biva napisano nešto kasnije i javno govori o pravilima koji se i danas pridržavamo. On opisuje život naših podvižnika veoma tacno; jasno je ne samo to da je znao, nego i to je poštovao apostolske muževe, svoje savremenike. Ali, kako vidimo. vecina njih potice iz judejstva te su zbog toga i sacuvali veci deo drevnih judejskih obicaja. U svom delu koje je nazvao „O kontemplativnom životu" ili „O životu molitvenika", Filon govori da su se oni sabrali radi istine i da svojim recima nece dodavati ništa nego ce samo govoriti onako kako zaista i jeste. On kazuje da ih zovu terapeuti, a žene koje sa njima žive: terapevtise. Taj naziv je dat, ili zbog toga što su oni, poput lekara, lecili i isceljivali od stradanja prouzrokovanih porocima duše onih koji su dolazili k njima, ili zbog toga što oni poštuju Boga i služe mu u savršenoj cistoci. ne zna se ko im je dao to ime, ali tada ime hrišcansko još nije bilo opšte poznato. On (Filon), medju prvima kazuje o tome da su se oni odricali svog imetka. Cim su stupali na poprište mudroljublja, oni su imetak davali rodjacima, a zatim, otišavši od svake životne brige, izlazili su iz gradskih zidina i nastanjivali su se po šumama i usamljenim mestima, izbegavajuci da imaju dodir sa ljudima izvan njihove zajednice. Živeci u to vreme takvim životom, iskreno su nastojali da budu daleko od svakog poroka. I Crkvom prihvacena Dela apostolska kazuju da su apostolski ucenici prodavali svoje imanje i da su dobijeno delili medju svojima, gledajuci na potrebe svakoga, tako da medju njima nije bilo onih koji su bedstvovali. Oni koji su imali dom ili zemlju, prodavali su to, sledujuci recima Pisma: „niko medju njima ne beše u oskudici, pošto svi koji su imali njive ili kuce prodavahu i donosaše novac od prodatog. I polagahu ga pred noge apostolima; i davaše se svakome prema potrebi koju je imao" (Dela ap. 4, 34-35). Rekavši to o terapeutima, Filon ovako nastavlja: „Ti ljudi žive po mnogim mestima. Bilo bi dobro da Jelini i varvari budu u takvoj zajednici. najviše ih je u Egiptu, u tzv. nomovima, kojih narocito ima u okolini Aleksandrije. najbolji od terapeuta sabiraju se odasvud, kao u neku otadžbinu, u najbolje mesto za njih koje se nalazi iza Mareotidskog jezera. Tamo su blagi brežuljci i zdrav je vazduh...".
Zatim, opisavši kakva su njihova staništa, Filon govori o tamošnjim crkvama: „U svakom domu postoji svešteno mesto koje nazivaju svetilištem ili manastir. Tamo, izdvojivši se, oni vrše tajne koje oznacavaju pobožan život; tamo ne unose pice, ni hranu, niti bilo šta drugo što je potrebno za telesno, nego pisma zakona i proroka, himne i ostale knjige, zahvaljujuci kojim se vera umnožava i usavršava...".
Dalje on piše: „Vreme od jutra (zore) pa do veceri, to je vreme za duhovne podvige. Citaju Pismo, rasudjuju o mudrosti predaka i tumacenju onoga šta su govorili; po njihovom mišljenju, reci oznacavaju skriveno i ono što je dostignuto umom. Kod njih postoje rukopisi drevnih muževa, osnivaca njihovog društva (zajednice), koji su ostavili mnoštvo alegorija o svom ucenju. Tu oni nalaze obrasce koje su zatim sledili svojim životom...". Ovako je mogao govoriti covek koji je slušao tumacenja Pisma. Verovatno, knjige drevnih muževa, za koje govori da postoje kod njih, jesu Jevandjelje i apostolski zapisi i tumacenja na drevne proroke, kakva postoje u Poslanici Jevrejima i mnogim drugim Poslanicama apostola Pavla. Zatim Filon piše o tome da su oni sastavljali pesme i himne, slaveci Boga i da se koriste raznim melodijama i (ritmickim) merama, veoma svecanim.
Filon saopštava u tom delu i mnoge podrobnosti o terapeutima, ali se meni ucinilo neophodnim da izaberem ono šta ukazuje na njihov crkveni život. Ako se nekome ucini da je sve receno slicno životu po Jevandjelju i da je primenljivo i za druge ljude, to neka cuje i sledece Filonove reci: „Terapeuti, želeci da se duševno usavrše, položiše sebi osnovu koja se sastoji u izdržljivosti, a na njoj kasnije nadogradjuju sve ostale dobrodetelji. niko od njih ne prilazi hrani i picu pre zalaska sunca jer po njihovom shvatanju svetlost dana treba upotrebiti za prosvecivanje a vece odgovara telesnim potrebama... neki koji su narocito željni saznanja, ne jedu po tri dana, pa se i onda hrane tek onoliko koliko je najmanje potrebno...". Mislim da se ove reci odnose k našim podvižnicima. Ako je neko koreo u nesaglasju, sada jasno može da zna da samo u hrišcanskoj veri imamo život po Jevandjelju. Filon zatim kazuje da zajedno sa muškarcima tamo žive i žene, od kojih su vecina devstvenice koje celomudrenost cuvaju bez prinude, te da nisu kao neke od jelinskih žrecinja koje to rade protiv volje), nego to cine iz iskrene revnosti u želji za mudrošcu. One izbegavaju svako telesno zadovoljstvo i žele da imaju ne smrtne, nego besmrtne potomke, koje radja samo bogoljubiva duša.
nešto niže on piše i ovo: „Oni tumace Pismo kroz alegorije. Citav zakon tim ljudima predstavlja nešto nalik na živo bice: ono što je izloženo kroz poredak reci to je telo; duša to je nevidljiva misao koja je skrivena pod recima; želja da se pronikne u nju to i jeste glavna želja te zajednice...".
Treba li govoriti o njihovim sabranjima; o tome cime se zanimaju muškarci, a cime žene? Treba li govoriti o njihovim podvizima (poput naših): postu, narocito u dane Stradanja Spasitelja, svenocnim bdenijima, pažljivom citanju reci Božije? Pomenuti pisac veoma tacno saopštava o tim obicajima. A oni se i danas cuvaju kod nas: svenocno bdenje pred velike praznike, himne koje jedan peva u blagozvucnosti a ostali slušaju pa prihvate (pevanje) samo poslednjih reci (Himne), spavanje na zemlji prostrtom slamom, ne uzimanje vina i masne hrane...
Osim toga, Filon piše i o jerarhiji, tj. o licima koja obavljaju obaveze djakona, takodje kazuje i o predstojateljstvu episkopa koji je iznad svih. Oni koji se podrobnije žele upoznati sa onim što kazuje Filon, neka uzmu u ruke njegovu knjigu, a da je on (Filon) sve to pisao imajuci pred sobom prve propovednike jevandjeoske nauke i ustanove predate od samih apostola, to je ocevidna istina za svakoga.
18. glava
O tome koja su Filonovi spisi došli do nas
Bogat u recima, širok u svojim rasudjivanjima, uzvišen u sozercavanju Svetog Pisma, Filon je ostavio mnoštvo razlicitih tumacenja (dela). Pre svega, izloživši u delu pod naslovom „Alegorije svetih zakona" dosledno ono o cemu se kazuje u knjizi Postanja, on zatim, u odvojenim poglavljima daje odgovore na razna pitanja, i tom delu daje naslov „nedoumice i odgovori na njih u knjigama Postanje i Izlazak". Takodje postoji još njegovih dela posvecenih raznim pitanjima: „O zemljodelanju" (u dve knjige), „O pijanstvu", „Šta želi i od cega se odvraca Zdrav razum?", „O mešanju jezika", „O begstvu i pronalaženju", „O sabranjima radi vaspitanja", „Ko je naslednik Božanstvenog ili o jednakoj i nejednakoj deobi", „O tri dobrodetelji koje zajedno sa ostalima opisuje Mojsije", „O promeni imena i razlogu za to" (u tom delu, po re cima samog Filona, rec je o prvom i drugom zavetu). Takodje postoji c njegova knjiga „O seobama i životu mudraca po istini, ili o nepisanim zakonima", a takodje i „O divovima ili o neizmenljivosti Božanstva". „O tome da su oni, po mišljenju Mojsija, poslati od Boga". To je ono što je došlo do nas, a tice se knjige Postanja. 0 knjizi Izlazak postoje: „nedoumice i njihova rešenja" (u pet knjiga), „O skiniji", „O deset zapovesti", „O zakonima koji se odnose k Dekalogu" (u cetiri knjige), „O žrtvovanim životinjama i o žrtvama", „O nagradama, obecanim dobrima po zakonu i o kaznama i prokletstvu zlih". Osim toga, o njegovim delima se govori i u spisu „O promisli". Takodje je sastavio „O Judejima", „Gradjanin (Politik)", „Aleksandar, ili o tome da beslovesne životinje razmišljaju", „O tome da je svaki grešnik rob", „O tome da je svaki dobrodeteljan covek slobodan", a posle tih dela, napisao je „O kontemplativnom životu ili o molitvenicima", delo koje smo mi koristili govoreci o apostolskim muževima. Delo „Objašnjenje jevrejskih imena u Zakonu i koji proroka" takodje smatraju za njegov rad. Filon je došao u Rim za vladavine Gaja, i svoje zapažanje o zlonamernosti tog imperatora izložio je u parodiji „O dobrodeteljima". Govore da su njegovi spisi citani pred Senatom, i da su za vladavine Klaudija njegove knjige našle mesto u državnoj biblioteci.
U to vreme kada je Pavle završio svoje putovanje od Jerusalima do Ilirika, Klaudije je izgnao Jevreje iz Rima. Akila i Priskila, odlazeci zajedno sa drugim Jevrejima iz Rima, nastaniše se u Aziji, i živeli su zajedno sa apostolom Pavlom, koji je utvrdjivao u veri novoazijske crkve. O tome nam govore i Dela apostolska (18. glava).
19. glava
O tome kakvo je zlo snašlo Judeje
u Jerusalimu na dan Pashe
Klaudije je još upravljao državom kada je u Jerusalimu, na Pashu, došlo do bune i velikih nemira, tako da je tada, na izlasku iz hrama poginulo trideset hiljada ljudi. Praznik se pretvorio u tugu citavog naroda i u plac svakoga doma. Tako o tome kazuje i Josif. Klaudije je za tetrarha Judeje postavio Agripu, sina Agripovog, a Feliksa odredjuje za porokuratora citave Samarije, Galileje i tzv. Pereje. On je upravljao trinaest godina i osam meseci, ostavivši nerona za naslednika.
20. glava
O tome šta se dešavalo i Jerusalimu u vreme neronove vladavine (neron, 5266. godina)
U vreme Nerona, kada je Feliks bio prokurator Judeje, došlo je do razdora medju sveštenicima. 0 tome kazuje Josif u XX knjizi „Drevnosti": „Prvosveštenici su ustali na sveštenike i prve ljude u Jerusalimu. Svaki od njih sabrao je oko sebe drske ljude, želeci prevrat. Kada su sretali jedni druge, obasipali su se kamenicama. nije bilo nikoga da tome stane na kraj; samovolja je vladala u gradu. Bestidnost i samovolja prvosveštenika otišla je dotle da su oni slali sluge po njivama radi sabiranja desetka koji je pripadao sveštenicima. Mogli su se videti sveštenici koji su tih dana umirali od gladi...".
Isti pisac kazuje da se tih dana u Jerusalimu pojaviše nekakvi razbojnici u Jerusalimu koji su u sred dana, u centru grada ubijali ljude. U dane praznika oni bi se pomešali sa svetinom i, držeci ispod odece kratke maceve, prilazili onima koji nisu bili uz njih. Kada su žrtve padale, ubice su se hitro pomešale sa negodujucom masom naroda, a njihov spoljašnji izgled cinio ih je neprepoznatljivim. Prvo su ubili prvosveštenika Jonatana, a zatim su svakodnevno ubijali mnoge. Tada je vladao veliki strah i svi behu kao da su u ratu, neprekidno išcekujuci smrt.
21. glava
O Misircu (Egipcaninu) o kome se kazuje
i u Delima apostolskim
nakon toga, Josif kazuje sledece: „Još jedna gora beda za Judejce beše lažni prorok iz Egipta. Bio je, naime, došao u zemlju neki varalica koji je stekao ugled proroka i oko sebe sakupio oko trideset hiljada prevarenih. Sa ovima dodje iz pustinje na takozvanu Maslinovu goru i odatle je mislio da silom prodre u Jerusalim. Dalje je nameravao da savlada rimsku posadu i da se nametne za vladara narodu, pri cemu je hteo da upotrebi drugove svoga poduhvata kao telesnu gardu. no Feliks osujeti plan izašavši protiv varalice s teškim oružanicima, pri cemu mu je sav narod pomagao ucestvujuci u protivnapadu. Još pre pocetka sukoba pobeže Egipcanin s nekoliko pratilaca, dok je vecina njegovih pristalica bila pobijena ili zarobljena. Preostali se raspršiše, pa je svaki nastojao da se sakrije u svom zavicaju"
Tako govori Josif u svom delu. Potrebno je tom kazivanju o Egipcaninu dodati i ono šta govore Dela apostolska. Tribun, koji bi u vreme Feliksa u Jerusalimu, kada se na Pavla podiže masa, govori: „nisi li ti onaj Egipcanin koji se pre ovih dana pobuni i izvede u pustinju cetiri hiljade odmetnika" (Dela ap. 21, 38). Ali dosta o onome šta se dešavalo u vreme Feliksa.
22. glava
O tome kako je Pavle vezan poslat u Rim,
kako se tamo opravdao i bio proglašen za nevinog
Umesto Feliksa, neron je u Judeju poslao Festa. Sa njime (Pavlom) tada beše i Aristrah, koga on pominje u jednoj od svojih Poslanica kao vernog pratioca. I Luka, koji je napisao Dela apostolska, zakljucuje svoje kazivanje time da je Pavle u Rimu proveo dve godine, neprekidno propovedajuci rec Božiju (pogl. Dela ap. 28, 3031). Zatim, opravdavši se pred sudom, apostol je, kako kazuju, otišao na svoj podvig propovedanja, a onda, po drugi put dodje u Rim, kada je mucenicki postradao. nalazeci se u tamnici, on je napisao poslanicu Timoteju, gde govori o svojoj prvoj odbrani i o stradanju koje je trebalo uskoro uslediti.
Poslušajte šta on kaže: „Pri mojoj prvoj odbrani niko ne osta sa mnom, nego me svi ostaviše. neka im se ne uracuna. Ali Gospod bi sa mnom i osnaži me, da se kroz mene raširi propoved i da cuju svi neznabošci; i bih izbavljen iz usta lavovih" (II Tim. 4, 1617). Tim recima on jasno ukazuje da se prvi put izbavio od lava (nerona), da bi u potpunosti bila završena njegova propoved. I ako on kazuje da je tada izbavljen iz usta lava, on je u duhu video da je njegov kraj blizu, i dodaje: „I izbavi me Gospod od svakog zla dela i spasi za Carstvo svoje nebesko" (stih 18), ukazujuci na blisko muceništvo.
Još jasnije apostol to predskazuje kroz reci: „Jer ja se vec prinosim na žrtvu, i vreme moga odlaska nastade" (II Tim. 4, 6). On govori da kada je pisao poslanicu Timoteju sa njime beše samo Luka, a da pri prvoj odbrani sa njim nikoga ne beše. Verovatno je da je Luka okoncao Dela apostolska onda kada se nalazio sa Pavlom. Pavlovo mucenicko stradanje beše kasnije od vremena koje opisuje Luka. Verovatno je na pocetku svoje vladavine neron bio raspoložen prema Pavlovim recima kazivanim u zaštitu vere. Kada je ušao u drske i bezakonite postupke, tada je podigao ruku i na apostole.
23. glava
O tome kako je postradao Jakov, brat Gospodnji
Kada je Pavle zatražio da mu se sudi u Rimu, i kada ga je Fest otpravio pred kesara, Judeji, izgubivši nadu na ostvarenje svojih zamisli protiv apostola, okrenuše se na Jakova, brata Gospodnjeg, koga su apostoli postavili za episkopa u Jerusalimu. Oni (Jevreji), u svome bezumlju, dovedoše ga na svoje sabranje i tražili su da se pred svima odrekne vere u Hrista. A Jakov, nasuprot ocekivanju Jevreja, prouznese pred narodom smelu i slobodnu rec, ispovedajuci da Spasitelj i Vladika naš jeste Isus, Sin Božji. Jevreji, nisu mogli da opovrgnu kazivanje tog coveka koga su svi, zbog njegovog savršenog života, mudrosti i pobožnosti, smatrali za pravednika. Videci anarhiju koja je nastala tih dana (jer tada je umro Fest, i Judeja beše u besporetku), Jevreji mucki ubiše Jakova.
O tome kako je skoncao Jakov postoji svedocenje i u pomenutom Klimentovom spisu: njega su bacili sa vrha neke kuce a onda tukli do smrti. O Jakovu takodje kazuje i Egezip, koji pripada prvom posleapostolskom pokolenju. U VI knjizi svojih „Secanja", on kazuje sledece: „Brat Gospodnji, Jakov, dobio je upravu nad Crkvom zajedno sa apostolima. Svi, od vremena Gospoda pa do sada, njega nazivaju Pravedni. Ime Jakov tada su mnogi imali, a ovaj je bio svet još od majcine utrobe. nije pio vina ni piva, nije jeo masnu hranu, brijac se nije dotakao njegove glave, nije se ukrašavao uljem i nije odlazio u banje. njemu je bilo dopušteno da udje u Svetinju nad svetinjama. nosio je najobicniju, lanenu odecu. U hram je ulazio sam, i videli su ga kako kleci nad kolenima i moli se za otpuštenje grehova naroda. Kolena mu behu prepuna rana i licila su na kolena kakva imaju kamile. Zbog takvog života beše prozvan Pravedni i Ovlije, a to znaci „zaštitnik naroda", a tako su o njemu kazivali i proroci (pogl. Is. gl. 3 i 10). neki iz sekti koje su postojale u narodu, i o kojima sam vec govorio u svome delu, upitaše Jakova šta su to „dveri (vrata) Isusova", a on im rece da je Isus Spasitelj. neki od njih poverovaše i ispovediše da je Isus zaista Hristos. Te sekte o kojima govorim, nisu verovale ni u vaskrsenje Hristovo niti da ce On ponovo doci i svakome dati po delima njegovim; a koji su poverovali, to su ucinili zahvaljujuci Jakovu. Kada su mnogi poverovali (u Hrista), Jevreji se uzmutiše. Književnici i fariseji poceše da govore da ako se tako nastavi, citav narod ce poceti da veruje u Isusa. Tada svi zajedno krenuše ka Jakovu, i rekoše: „Molimo te, obuzdaj narod. On (narod) je u zabludi i veruje da je Isus zaista Hristos. Pogledaj šta je naroda došlo radi Pashe. Mi i sav narod, poštujemo tr i svedocimo o tvojoj pravednosti. Ubedi narod da ne bude u zabludi o Isusu; i svi ce te poslušati. Popni se na vrh hrama da te svi vide i da cuju tvoje reci". A zaista je istina da se na dan Pashe sakupi veliko mnoštvo naroda, a takodje i daje tada i bilo puno neznabožaca. Ti književnici i fariseji odvedoše Jakova na vrh hrama, a onda povikaše: „Pravednice! Obavezni smo da ti verujemo. narod je u zabuni zbog raspetog Isusa. Objasni nam šta su to dveri Isusove?" Tada on rece jakim glasom: „Zašto mene pitate o Sinu Covecijem? On sedi na nebu s desne strane Oca, i ponovo ce doci u nebeskim oblacima!" Ovim recima se mnogi ubediše i proslaviše svedocenje Jakovljevo, govoreci: „Osana Sinu Davidovom!" Tada se uzbuniše književnici i fariseji, te jedan drugom poceše da govore: „Loše smo postupili dopustivši Jakovu da ovako kazuje o Isusu. Popnimo se gore i bacimo ga; time cemo zaplašiti narod i nece mu više verovati." Tako se dogovorivši, oni povikaše: „O! I pravednik je u zabludi!" Tada se ispuni ono što je rekao prorok Isaija (pogl. Is. 3, 910). Tada se oni popeše na hram i baciše pravednika. Onda pozvaše masu naroda da kamenuje Jakova, a on, pavši sa visine, samo je uspeo da klekne, pa rece: „Gospode Bože! Oce, molim Te, oprosti im jer ne znaju šta rade". Dok su bacali kamenje na njega, jedan od sinova Rehava (o kom je kazivao prorok Jeremija pogl. Jer. gl. 35), povika: „Stanite! Šta to cinite? Zar ne vidite da se pravednik moli za vas". Tada se približi jedan od onih koji su valjali sukno, i jako udari drvenim štapom pravednika po glavi. Jakov od toga umre. Sahranili su ga na tom mestu pored hrama. On je istinski svedocio Jevrejima i Jelinima da Isus zaista jeste Hristos. nedugo zatim Vespazijan je umirio Jevreje..." To je Egezipovo kazivanje, koje je opširno i u saglasnosti sa onim što govori Kliment. Jakov je zaista bio veliki covek, i njegova pravednost je svima bila dobro poznata; razumniji medju Jevrejima smatrali su za užasno delo i prestup ono šta uciniše sa Jakovom, videci u tome jedan od razloga za opsadu Jerusalima, koja se dogodi nedugo nakon njegove mucenicke pogibije. Josif takodje svedoci o tome, govoreci: „... sve to dogodi se Jevrejima kao kazna zbog Jakova Pravednog, brata Isusovog koga su zvali i Hristos; njega (Jakova), coveka zaista pravednog, ubiše Jevreji...". U XX knjizi svojih „Drevnosti", Josif kazuje sledece: „Kesar, saznavši o smrti Festa, posla Albina za prokuratora Judeje. Anan (Mladji), o kome smo govorili, dobio je prvosveštenstvo. On beše covek veoma smeo i hrabar. Pripadao je sadukejima, ciji je sud bio najžešci medju Jevrejima. Taj Anan pomisli da je tada došao dobar tren jer Fest beše mrtav, a Albin je još bio na putu, te sazva Sinedrion, isprica o Jakovu, bratu Isusovom, te njega i još neke sa njim optuži za narušavanje zakona. Tada je odredjeno da oni budu kamenovani. Medju onima koji su bili uzdržaniji i koji s bolje poznavali Zakon, teško prihvatiše te optužbe, te tajno poslaše poruku imperatoru, tražeci da se Ananu zapreti i da se ukaže na njegov prestup. neki tada izadjoše u susret Albinu, koji je krenuo iz Aleksandrije, i objasniše mu da Anan nema pravo da saziva Sinedrion bez dopuštenja prokuratora. Albin, ubedjen njihovim recima, posla pismo Ananu sa prekorom, preteci mu i tamnicom. Car Agripa lišio ga je prvosveštenickog cina, koji je on nosio tri meseca, a umesto njega postavi Isusa, sina Damehovog (Damejevog)" 2. Toliko o Jakovu, kome pripada prva od sabornih Poslanica. Potrebno je takodje znati i to da mnogi od falsifikata njega ne pominju, kao ni Judinu Poslanicu, jednu od sedam koje su medju Sabornim. Mi znamo da ih zajedno sa ostalima, svenarodno citaju u mnogim crkvama.
24. glava
O tome da je posle Marka za episkopa Aleksandrije postavljen Anijan
Osme godine vladavine nerona, na katedru crkve u Aleksandriji stu. pio je Anijan, prvi posle jevandjeliste Marka. Anijan bejaše covek bogoljubiv i dostojan da mu se divimo u svakom pogledu.
25. glava
O progonu koji je pokrenuo neron, za cije su vladavine u Rimu mucenicki postradali apostoli Petar i Pavle
Kada je neronova vlast ojacala, on se okrenu necastivim delima i ustade na veru u Boga Svedržitelja. naš zadatak nije da podrobno govorimo o svim tim gadostima tada ucinjenim. Koga to interesuje, može se podrobnije upoznati sa njegovim nedelima i grubošcu, sa smrcu velikog broja ljudi, medju kojima su bili i njegovi (neronovi) rodjaci i prijatelji, kroz izveštaje kojih ima poprilicno. On je ubio svoju majku, bracu, ženu, nazivajuci ih svojim neprijateljima. Jedino što mu je nedostajalo jeste da bude prvi imperator koji ce progoniti hrišcane. Rimljanin Tertulijan ovako govori o tome: „Uzmite zapise o vašoj prošlosti. Tamo cete naci da je neron bio prvi ko je poceo progoniti naše ucenje. To je zapocelo onda kada je pokorio Istok i kada je poceo sa svirepostima u Rimu. Ponosni smo na to što je taj covek zapoceo takvo kažnjavanje jer ko god zna za njega (nerona), znace da je samo on bio u stanju da napadne na ono što je toliko dragoceno..." 3. Taj prvi vladar bogoborac, gordo je podigao ruku na apostole. Kazuju da je Pavle tada postradao (odrubljivanjem glave) u samom Rimu, a da je Petar raspet. To kazivanje potvrdjuje se i natpisima koji su sacuvani na grobovima koji se nalaze u Rimu. To potvrdjuje i klirik po imenu Gaj, koji je živeo u vreme rimskog episkopa Zefirina. U prepisci sa Proklom, vodjom katafrigijske sekte, on kazuje o mestima gde se nalaze svete mošti pomenutih apostola: „Mogu ti pokazati pobednicka znamenja apostola. Ako podješ u Vatikan ili po Ostijskom putu, tu ceš naci znamenja (trofeje) onih koji su tu (u Rimu) osnovali crkvu..." 2. Pa su oba apostola mucenicki postradala u isto vreme, to potvrdjuje i Dionisije, episkop Korinta 3, u svom pismu Rimljanima, kaže: „Kroz vaše kazivanje sjedinjujete mladice koje su zasadjene Petrom i Pavlom u Rimu i Korintu. Kao što njih dvojica zasadiše (veru) kod nas u Korintu, isto su ucinili i u Italiji. I kao što su zajedno ucili, zajedno su i postradali...". Ovo je navedeno da bi se još jace potvrdilo moje kazivanje.
26. glava
O tome kako su Jevreje sustigle brojne nevolje, i o tome kako su se na kraju upustili u rat protiv Rimljana
Josif pruža mnoštvo podrobnosti o nevoljama koje su zadesile Jevreje. Izmedju ostalog, on kazuje da je Flor pobio mnoge od vidjenijih ljudi u Jerusalimu, a zatim ih raspeo. On je bio prokurator Judeje kada je u dvanaestoj (u prevodu ep. Gavrila: dvadesetoj) godini neronove vladavine zapoceo rat. On kazuje da je posle ustanka Jevreja pometnja zahvatila citavu Siriju, da su ljudi, poput demona, uništavali gradove i sela, da su posvuda bila nesahranjena tela poginulih i da je u svakom kraju bilo neizrecivih stradanja.
To je Josifovo svedocenje o onome u cemu behu Jevreji. |
