KNJIGA CETVRTA
1. glava
O tome koje upravljao crkvama u Rimu i Aleksandriji (Trajan, 108-116. godina)
Oko dvanaeste godine vladavine cara Trajana, upokoji se nedavno spomenuti episkop Aleksandrije. Cetvrti koji je posle apostola bio na toj službi je Prim 1 . Te godine je episkopa Evaresta, koji je crkvom u Rimu upravljao osam godina, nasledio Aleksandar, peti prejemnik Petra i Pavla 2 .
1. Dvanaesta godina vladavine imperatora Trajana je 109. godina, a pocetak Primovog episkopstva po arhiepiskopu Sergiju (Spaskom) je 107. godina. Prim je bio na celu crkve u Aleksandriji do 119. godine.
2. Evarest - episkop Rima (100-109. godina). Njegov naslednik je Aleksandar I (109-119.).
2. glava
O tome šta je Judeje snašlo u to vreme
Crkva Spasitelja našeg jacala je iz dana u dan dok su nevolje i bede Jevreja neprekidno smenjivale jedna drugu. Osamnaeste godine vladavine cara Trajana Jevreji su podigli novi ustanak u kome poginu mnogo ljudi. U Aleksandriji, u drugim delovima Egipta i i u Kirinieji, oni (Jevreji), kao vodeni nekim duhom meteža, ustremiše se na Grke, koji su živeli zajedno sa njima 1 . Ustanak je rastao, a vec sledece godine izbi veliki rat. Egiptom je tada upravljao Lup. U prvom boju Jevreji nadvladaše, a Grci, bežeci u Aleksandriju, napadoše one Jevreje koji su živeli u tom gradu. Jevreji iz Kirineje tada poceše da pljackaju po Egiptu. Njih je predvodio Lukas. Oni su tada opustošili i Nom 2 . Impe-rator tada na njih posla Marcija Turbona, sa vojskom, brodovima i konjicom. Turbon je vodio dug i uporan rat. Mnogo puta se upuštao u borbe, te je porobio i ubio na hiljade Jevreja, ne samo onih u Kirineji, nego i onih iz Egipta a koji su došli kao pomoc Lukasu. Imperator, misleci da reši problem u Mesopotamiji, naredio je Luciju Kvintu da protera Jevreje iz te oblasti. Lucije, iduci sa vojskom, istrebio je veliki broj tamošnjih Jevreja, zbog cega ga je imperator naznacio za upravitelja Judeje 3 . Tako o tome kazuju i drevni grcki istoricari koji su pisali o tom vremenu.
1. Kirineja je zapadno od Misira. Delom u Kirineji, a delom u Misiru bilo je mnogo Jevreja koji su se doselili. Kao što svedoci Dijon Kasije, Jevreji su u to vreme samo u Kirineji pobili 220 hiljada ljudi; a na ostrvu Kipar, predvodeni Artemijonom, ubili su 240 hiljada ljudi. O tome piše i Orozije.
2. Nom - oblast u starom Misiru.
3. Ustanak Jevreja zapoceo je 116, godine u Mesopotamiji, a zatim je prenet i u Egipat. Lucije Kvint, koji je ugušio ustanak, bio je Mavar; komandovao je berberijskom konjicom u Trajanovoj armiji. Nakon ugušenja ustanka naznacen je za prokuratora Judeje. Nemiri koje su izazvali Jevreji narocite razmere dobijaju u Kirineji, gde ih je predvodio izvesni Lukas, koji je sebe proglasio za cara. Pod njegovim vodstvom Jevreji napadaju Grke u svom gradu, a onda krecu u Aleksandriju. Prefekt Egipta - Lup, sa nevelikom vojskom koja je bila uz njega, nije mogao da izdrži napad i povlaci se iz Aleksandrije. 117. godine radi ugušenja ustanka poslat je Turbon sa vojskom i flotilom. On je opseo Aleksandriju i kroz nekoliko meseci zauzeo je grad.
3. Glava
Ko je branio veru u vreme Adrijana (Adrijan, 117. godina)
Nedostajalo je šest meseci da se navrši punih dvadeset godina (dvadeset i dve godine - prema prevodu ep. Gavrila) vladavine imperatora Trajana. Posle njega vladao je Elije Adrijan 1 . Njemu se sa apologijom obraca Kodrat, koja je sastavljena u zaštitu naše vere jer su neki zlobnici nastojali da ne bude mira za Crkvu. To delo i danas cuvaju mnogi od brace, a imamo ga i mi. Ono na blistav nacin svedoci o uzvišenom umu i apostolskom pravoverju Kodrata. O tome kako je on živeo, moguce je suditi po njegovim recima: „Dela Spasitelja našeg svagda su bila ocevidna jer su istinita; ljudi koje je On iscelio, koje je On vaskrsao, živeli su dugo nakon Njegovog stradanja i vaskrsenja, a neki su živi i danas...". Takav je bio Kodrat. Aristid, cvrsti sledbenik naše vere, podobno Kodratu, takode je poslao Apologiju imperatoru Adrijanu 2 . I to delo danas mnogi imaju kod sebe 3 .
1. Elije (Jelije) Adrijan - rimski imperator (117-138. godina).
2. Pretpostavlja se da je ta Apologija nastala 124. godine. Njen tekst u celosti
nije sacuvan. Nemacki istoricar F. Funk piše: „Prema sirijskom tekstu apologije koja je data Antoniju Piju, prema Jevseviju i po jednom nedavno otkrivenom jermenskom fragmentu, može se pretpostaviti da je ona zapravo predata Adrijanu. Konacno rešenje kome je ona zapravo upucena, još uvek nije moguce precizno odrediti..." (F. Funk, „Istorija hrišcanske Crkve od apostolskih vremena do danas", Moskva, 1911, str. 92 /na ruskom/).
3. Neki misle da ce Kodrat, apostolski ucenik, koji je ujedno imao i dar proroštva (Jevsevije, 3. knjiga, 27. Glava) biti onaj episkop Atine o kome Jevsevije Govori u 4. knjizi, 23. Glavi ( Cave Hist . vol 1. pag . 32 ad annum Christ . 123). Osim navedenih reci nemamo ništa više od njegove Apologije, i ako je bila u celosti sacuvana do sedmog veka (R hot . so d . 162). Isto tako nemamo ni Aristidovu
4. glava
O rimskom i aleksandrijskom episkopu za vladavine Adrijana (Adrijan, 117-120. godina)
Trece godine vladavine imperatora Adrijana upokoji se Aleksandar koji je deset godina bio episkop Rima. Njegov prejemnik bio je Ksist 1 . U Aleksandriji, oko tog vremena, u desetoj godini svoje službe upokoji se Prim. Njegov prejemnik bio je Just 2 .
1. Ksist - episkop Rima (119-128. godina).
2. Just - episkop Aleksandrije (119-130. godina).
5. Glava Jerusalimske starešine od Spasitelja do vremena
o kome se Govori (Adrijan, 129-131. godina)
Spisak jerusalimskih episkopa koji bi govorio o vremenu njihove službe nigde nisam našao (govore da oni nisu bili dugovecni). Iz pismenih izvora saznao sam da je do Adrijanove opsade Jerusalima bilo njih petanest koji su prejemstveno sledili jedan za drugim, da su poreklom bili Jevreji i da su Hristovo ucenje iskreno primili tako da su po mnogima zaista bili dostojni episkopstva koje im je povereno. Crkva se tamo mahom sastojala od Jevreja koji su poverovali (u Hrista), pocev od apostola pa do onih koji su doživeli spomenutu opsadu, kada su Jevreji, napadnuti od Rimljana, bili silno poraženi 1 . Kako od tog vremena nije bilo episkopa koji su poticali od onih iz obrezanja, to je potrebno nabrojati sve pocev od prvog: Jakov, brat Gospodnji, zatim - Simeon, Just, Zakhej, Tovija, Venijamin, Jovan, Matij, Filip, Seneka, Just, Levij, Jefrem, Josif i poslednji - Juda. To su episkopi Jerusalima koji su poticali od onih iz obrezanja 2 . Dvanaeste godine Adrijanove vladavine, Ksint koji je deset godina bio episkop Rima, a njegov prejemnik beše Telesfor 3 . Nakon godinu i nekoliko meseci predstojatelj crkve u Aleksandriji postao je Evmen, šesti po redu, nakon smrti svoga prethodnika koji je tamošnjim crkvama upravljao jedanaest godina 4 .
1. Ustanak Jevreja bio je 131-133. godine. Nakon tog ustanka Judeja je opustela jer je izginulo više od 500.000 ljudi.
2. U spisku koji navodi Jevsevije i u spisku koji daje arhiep. Sergije („Puni m e secoslov Istoka", II tom, Moskva, 1876 /na ruskom/), na koji se orjentišu hronološha svedocenja u savremenim komentarima, primetne su odredene razlike. Tako, na primer, u spisku arhiep. Sergija odsustvuje episkop Jefrem, koji je na trinaestom mestu prema Jevseviju, tako da spisak episkopa Jerusalima prema delu arhiep. Sergija izgleda ovako: Jakov Pravedni (33-62. godina), sveti Simeon (62-107.), Just (107-111.), Zakhej (devet godina), Tovija (dve godine), Venijamin (dve godine), Jovan I (dve godine), sveti Matej (jedna godina), Filip (124. godina), Seneka (jedna godina), Just II (pet godina), Levij (dve godine), Josif (je-dna ili pet godina), Juda ili Kirijak (135. godina).
Starešine Crkve koje su živele posle razaranja Jerusalima nosili su ime episkopa tog Grada ali tamo nisu živeli nego u Peli. Samo zbog toga što je njihovo stado bilo iz Jerusalima, n o sili su i to ime.
3. Telesfor - episkop Rima (128-139. godina).
4. Evmen - episkop Aleksandrije (130-139. godina)
6. glava
O onome šta se dešavalo sa Jevrejima za vladavine cara Adrijana
Tada Jevreji ponovo podigoše ustanak 1 . Rut, upravitelj Judeje, sa vojskom koju mu je imperator dao u pomoc, bez žalosti je, koristeci se bezumljem Jevreja, pobio na hiljade muškaraca, žena i dece 2 , a njihovu državu, po zakonima rata, porobi. Voda Jevreja tada je bio covek po imenu Barkoheba 3 , što znaci „sin zvezde". On je inace bio ubica i razbojnik, a želeo je da sebe svojim sledbenicima prikaže kao neko svetilo koje je sišlo s neba. Osamnaeste godine Adrijanove vladavine beše veliki rat. Trajala je opsada Betfere (Bitira) - veoma utvrdenog grada nedaleko od Jerusalima. Ustanici su ginuli od gladi i žedi. Vinovnik tog bezumlja doživeo je zasluženu kaznu, a po odredbi Adrijana, citavom narodu bilo je zabranjeno da od tada kroce na zemlju u okolini Jerusalima, pa cak i da gledaju na rodno mesto 4 . To piše i Ariston iz Pele 5 . Tako zapusteše jevrejski gradovi. Niko od starih žitelja ne ostade, a na njihovo mesto d o doše strani narodi. Tu je zatim podignut rimski grad sa drugim imenom; njega su zvali Eliej (Jelija) u cast imperatora Elija Adrijana. Tamošnja crkva, sastavljena od onih koji poticu iz neznaboštva, na svom celu je imala episkopa Marka 6 .
Apologiju, i ako je bila u životu za vreme Jeronima i Jevsevija, pa i malo poznije.
1. Jevsevije ne kazuje zašto su se Jevreji bunili. Kao što govori Spartijan u životopisu Adrijana (13. Glava), Adrijan je branio Jevrejima obrezanje, da bi im se na taj nacin istrebila narodnost i da se izmešaju sa drugim narodima. A kao što Govori Dijon Fasije (69, 12), Adrijan je imao nameru da u Jerusalim naseli strane narode, a to je bilo krivo Jevrejima i zbog toga su podigli bunu.
2. Po recima Dijona Kasija (69, 14) onda je stradalo do 580 hiljada Jevreja, koji su uhvaceni sa oružjem u ruci, osim onih koje je pomorila Glad i bolest. Srušeno je 50 gradova i 985 jevrejskih sela.
3. Barkoheba (Bar-kohba) - ime koje je uzeo izvesni Simeon, koji je sebe predstavljao kao mesiju, te je postao voda jevrejskog ustanka. Nemamo sacuvane pouzdane podatke i njemu. 135. godine, kada su Rimljani zauzeli grad Befer, on je ubijen a njegova glava je preneta u rimski logor. Po predanju, Barkoheba je kažnjavao hrišcane jer ga nisu priznavali za mesiju.
Var-Koheka, sin zvezde, verovatno je pre toga bio Simon jer i danas se nalaze novci pod tim imenom. Posle zlosretnog ustanka prozovu ga Judeji Var-Kociba, tj. sin laži. Ubili su ga kao lažnog mesiju.
4. Neki istoricari kazuju da je Jevrejima bilo dopušteno samo jednom Godišnje da dodu u Jerusalim i to na onaj dan kada je Grad razrušen. Time im je davana prilika da se isplacu. U kasnija vremena to im je dopuštano za novac.
5. Ariston iz Pele - autor nesacuvanog apologetskog dela „Dijalog Papiska i Jasona", u kome, po svedocenju Klimenta Aleksandrijskog, hršncani dokazuju Jevrejima da su starozavetni proroci svedocili o Hristu. Ariston je 132. godine napisao i delo o ustanku Barkohebe.
Ariston je iz grada Pela. On je napisao jednu knjigu pod imenom „Razgovor izmedu Jasona i Papiska ", i tu je izložio stradanje Jevreja u Bitiru u vreme opsade (O rig . Lib . 4. Contra Celsum ). No danas se zna samo za predgovor kroz dela Kiprijana.
6. Marko je postao episkop Jerusalima 135. godine.
7. glava
Ko su bili vode lažne nauke u to vreme (Adrijan, 135. Godina)
Poput sjajnih zvezda sijale su crkve po citavoj vaseljeni. Vera u Spasitelja i Gospoda našeg Isusa Hrista širila se medu svim ljudima, a onda je demon, mrzitelj dobra i neprijatelj istine, protivnik covekovog spasenja, napao na Crkvu, pustivši na nju razne zamke. Pre toga on je podizao progone, a sada, lišen te mogucnosti, koristio je obmanjivace da bi prevario duše ljudi. Izmišljao je razlicite prevare, prikrivajuci se iza imena naše vere, da bi hvatao ljude i odvlacio ih u pogibelj. Od Menandra, naslednika Simona, o kome smo vec govorili, izade zmijopodobna jeres kroz usta Saturnina 1 , koji je rodom iz Antiohije i Vasilida 2 , aleksandrijca. Jedan u Siriji, a drugi u Egiptu, otvoriše škole bogomrske jeresi. Irinej govori da je Saturnin ponovio vecinu laži koje je izrekao Meneandr, a da se Vasilid, pozivajuci se na nešto neizreceno, zanosio mišlju u nemogucnost da se njegovo ucenje kaže recima te je smišljao cudovišne price za svoju necasnu jeres. Tada su mnogi crkveni pisci branili veru. Neki od njih ostaviše i za buduce naraštaje svoje spise - silno oružje protiv pomenutih jeresi. Do nas je došlo delo znamenitog pisca tog vremena - Agripe Kastora, koji opovrgava Vasilida, pokazujuci svu laž njegovog ucenja. Razotkrivajuci tu laž, Agripa kaže da je Vasilid sastavio 24 knjige na Jevandelje 3 , da je izmislio neke proroke Varkavu, Varkofa i druge, a koji nikada nisu ni postojali, i da je iskoristio ta varvarska imena da time pridobije ljude za sebe. On uci da treba jesti idolske žrtve i da se treba odricati vere u vreme progona. Poziva, sledeci za Pitagorom, na petogodišnje cutanje onih koji dolaze k njemu. Napomenuvši i druge slicne primere, pomenuti pisac je prevashodno analizirao i ukazao na zablude Vasilidove jeresi. Irinej piše da je u to vreme živeo i Karpokrat 4 otac druge jeresi - gnostika. On nije u tajnosti, kao Simon, nego se javno bavio magijom kao nekakvim velikim delom, hvaleci se tim svojim umecem i zajednicarenjem sa demonima. Oni su ucili da oni, koji žele da se u potpunosti predaju njihovoj misteriji, da treba da cine sramna dela pošto je to jedini nacin da proniknu u tajne. Uz pomoc takvih slugu, zluradi demon je hvatao ljude u vecnu pogibelj, a neznabošcima je dao mogucnost da hule na rec Božiju. Iz toga se i pojavila tvrdnja, raširena medu neznabošcima, da mi stupamo u neprirodne i ogavne veze sa majkama i sestrama i da jedemo ljudsko meso. Sve to, istina je, ne potraja dugo jer istina je silna i njena svetlost vremenom nadjaca tamu. Nove zamke neprijatelja rušene su njihovim postupcima: jeresi su smenjivale jedna drugu, a ucenja su propadala pretvarajuci se u nebrojene misli, smešne i samim jereticima. Tada je Crkva još više rasla, i Istina je ozarila i Grke i varvare. Vremenom išceznuše klevete na našu veru, i naše ucenje ostade jedinstveno i opštepriznato jer je svojom uzvišenošcu prevazilazilo sve drugo. Danas se niko ne osmeljuje da huli našu veru, niti da klevece na nju kao što su to nekada cinili naši protovnici.
Uostalom, i u to vreme izadoše sa svojim delima nebrojeni borci koji su usmeno i pismeno opovrgavali bezbožne jeresi.
1. Saturnin (Satornil) - jeresijarh, gnostik, ucenik Menandra. Rodom iz Antiohije. Svoje ucenje širi u vreme imperatora Adrijana. Pogl. - „Protiv jeresi", 1,24, 1.
2. Vasilid - jeresijarh, gnostik. Rodom iz Sirije. Živeo i ucio u Aleksandriji oko 125-130. godine. Njegovo ucenje je došlo do nas kroz dve redakcije: kroz dela Ipolita Rimskog (pogl. - „Filosofumen", VII , 20-27) i kriticki pregled Irineja Lionskog („Protiv jeresi", I , 24, 2-8). Ti istocnici cesto protivrece jedan drugom. O Vasilidu i njegovom ucenju: V. V. Bolotov, „Lekcije iz istorije drevne crkve" II tom, str. 197-209; F. Funk, „Istorija hrišcanske crkve...", 75.
3. Jevsevije ne navodi o kom je Jevandelju rec. Verovatno ih je Vasilid iisao na svoje Jevandelje jer se Govori da je on razlagao jevandeosku istoriju.
4. Karpokrat (Harpokrat) - aleksandrijski gnostik iz prve polovine II veka. O njegovom ucenju se može govoriti kroz dela Irineja Lionskog („Protiv jeresi", I , 25). Karpokratovo ucenje u pocetku prihvata neveliki broj ljudi koji su sebe smatrali za posvecene. 155-165. godine u Rimu se pojavljuje njegov sledbenik Marcelina, koja je uspela da u jeres uvuce mnoge od hrišcana. Karpokratov sin Epifanije, bio je pribrojan medu bogove, i postao je objekat poklonjenja u vreme posebnih praznika na ostrvu Kefalonija.
8. glava
O najcuvenijim crkvenim piscima tog doba
Medu tim ljudima beše i Egezip, koga smo pomenuli u više navrata, preuzimajuci iz njegovih spisa predanja o apostolskim vremenima. On u pet knjiga svojih „Zapisa" jednostavnim recima izložio tacno predanje o apostolskoj propovedi, a takode je i govorio o vremenu u kom je živeo i kakve su pocasti tada davate idolima: „Neznabošci su podizali kenotafe i hramove, onako kako to cine i danas. Medu te sluge spada i Antinoj, sluga kesara Adrijana, koji je živeo u naše vreme i u ciju cast se organizuju Antinojeve igre 1 . Adrijan je osnovao grad u cast tog mladica i nadenu mu Antinojevo ime, a takode je osnovao i kolegijum proroka...". Tada je živeo i Justin, iskreni ljubitelj istina filosofije. Ucio se kod Grka i zanimao se njihovim naukama. I on govori o Antinoju: „Potrebno je spomenuti i Antinoja koji je živeo u naše dane, koga su svi u strahu poštovali kao boga mada su znali i ko je, i odakle je..." 2 . On kazuje i o tadašnjem ratu u Judeji: „U sadašnjem judejskom ustanku, koji predvodi Barkoheba, žestoko je kažnjavao hrišcane ako se ne odreknu Hrista i ako Ga ne hule..." 3 . Justin piše da se od grcke filosofije u veru Hristovu nije obratio bez razmišljanja, nego rasudujuci o tome, i kaže: „Ja sam voleo Platonovo ucenje, ali slušajuci kako klevecu hrišcane i kako se oni (hrišcani) ne plaše smrti, pomislih da je nemoguce da takvi ljudi žive u porocima i nasladi. Covek koji voli nasladu, neuzdržanje i koji smatra za dobro da se jede covecije meso, može li on pozdravljati smrt kao izbavljenje od strasti? Zar takav covek nece, po svaku cenu, nastojati da produži život na zemlji i da se nasladuje, a ne da dolazi i da bude kažnjen..." 4 .
On takode piše da je Adrijan dobio od Serenija Granijana 5 , znamenitog namesnika, pismo o hrišcanima koje progone bez ikakve optužbe, samo na poziv mase, da im sude i da ih kažnjavaju. Imperator je tada kao odgovor napisao Minuciju Fundanu 6 , prokonzulu Azije, da se niko ne osuduje bez dokaza. Justin prilaže i kopiju tog pisma na latinskom, prevodeci ga ovako: „Mogli bi tražiti sebi suda na osnovu velikog i preznamenitog kesara Adrijana, oca vašega; nego mi tražimo suda ne toliko po zapovesti Adrijana, koliko po tome što smo uvereni da je naša molba pravicna" 7 . Zatim pomenuti pisac navodi kopiju na latinskom, koju smo mi kako smo umeli preveli na grcki.
1. Antinoj - mladic iz Vitinije, ljubimac imperatora Adrijana. Udavio se u Nilu 130. godine. U njegovu cast je osnovan grad po imenu Antinopolj. Takode je podignut i hram, statue, iskovan novac. Najcešce je izobražavan sa svim atributima Dionisa.
Ove igre što ih zavede car Adrijan u cast svom ljubimcu Antinoju, držane su svake pete Godine u Mantineji - u Arkadiji (Te rtul . de coron . s.13). Grad Antinopolis, koji podiže isti kesar 122. Godine nalazio se u srednjem Misiru, nedaleko od Nila k istoku.
2. Justin Filosof, , A pologija" I 29
3. Or. s it . 31.
4. Justin Filosof, ,Apologija", II, 12.
5. Kvint Licinije Silvanije (Serenij) Granijan - prokonzul Azije.
6. Minucij Fundan - prokonzul Azije (124-125. godina), prijatelj i sabesednik Plinija Mladeg i Plutarha.
7. Justin Filosof, „Apologija", I , 68.
9. Glava
Adrijanovo pismo o tome da se hrišcani
ne smeju napadati bez suda
„Minuciju Fundanu. Dobio sam pismo od Serenija Granijana, coveka poznatog, tvoga prethodnika. Kazuje mi o necemu o cemu se ne može precutati: ne valja da ljudi žive a da ne znaju za mir i da su svagda na meti klevetnika. Ako žitelji provincije mogu dokazati svoje optužbe protiv hrišcana i o tome mogu da kazuju pred sudom, to neka se tamo (na sudu) i cini a ne na trgovima i vikanjem mase. Prilici ti da se dobro upoznaš sa tim optužbama. I ako se optužbe dokažu, tek tada odredi kaznu za prestup. Ali, zaklinjem te Heraklom, ako neko podiže optužbe bez razloga, tada te klevetnike ne ostavljaj bez kazne" 1 . Tako glasi Adrijanov odgovor.
1. Or. s it . 69.
10. Glava
O tome ko su bile starešine crkvi u Rimu i Aleksandriji
za vreme vladavine Antonina (Antonin, 135. Godina)
Adrijan je vladao dvadeset i jednu godinu. Njegov naslednik je bio Antonin 1 , koji je prozvan Blagocestivi. Prve godine njegove vladavine upokoji se Telesofor, nakon jedanaest godina svoje službe, a episkop Rima postade Higin 2 . Irinej kazuje da je Telesofor mucenicki postra dao, a takode kazuje i o tome da je u vreme episkopa Higina u Rimu bio i izvesni Valentin 3 , osnivac jeresi, i Kerdon 4 , kolovoda markionove zablude 5 . Evo šta piše Irinej:
1. Antonin (Antonij Pij) - rimski imperator (138-161. godina).
2. Higin (Igin) - episkop Rima (139-142. godina).
3. Valentin (umro oko 161. godine)- jedan od najvecih predstavnika aleksandrijske gnose. Živeo je u Aleksandriji. Oko 140. godine dolazi u Rim, gde je ucio medu hrišcanima. Po predanju, pretendovao je na mesto episkopa u Rimu. Zatim odlazi na Kipar. U Rimu ili na Kipru, pouzdano se ne zna, dolazi do definitivnog raskida sa Crkvom. Uticaj njegovog ucenja bio je snažan i kroz razne forme se sacuvao sve do VI veka. Protiv njega pišu Irinej Lionski i mnogi drugi.
4. Kerdon - jeresijarh. Rodom iz Sirije. Pojavio se u Rimu u isto vreme kada i Valentin (krajem tridesetih godina II veka). Nema pouzdanih podataka o njegovom ucenju. Ostao je poznat najviše kao ucitelj Markiona.
5. Markion - najpoznatiji jeresijarh II veka. Rodom iz Sinopa (Mala Azija). Po predanju, njegov otac je bio episkop tog grada. Oko 140. godine dolazi u Rim i postaje Kedronov ucenik. Markion nije razvio originalno ucenje, ali se za razliku od drugih gnostika, nije ogranicavao filosofskom problematikom te se obracao ka pitanjima iz crkvenog života. Smisao hrišcanstva video je u odricanju od jevrejskog duha, a cilj Novog Zaveta po njemu je da zameni Stari Zavet. Ucinio je reviziju Novog Zaveta, sacuvavši iz njega samo Poslanice apostola Pavla, koga je smatrao protivnikom Jevreja, i dela jevandeliste Luke -
Jevandelje i Dela apostolska (mada je i te knjige podvrgao svojoj redakciji izbacivši iz njih ono što je, po njegovom mišljenju, bilo dodatak koji su nacinili Jevreji). Na taj nacin, u borbi sa „markionovom zabludom" bilo je postavljeno pitanje o kanonu Novog zaveta. Za Markionovo ucenje karakteristican je krajnji dualizam i doketizam. U oblasti etike Markion je sledio najstroža asketska pravila. Oko 144. godine bio je odlucen od Crkve. Protiv njega su pisali gotovo svi Crkveni pisci II - IV veka.
11. Glava
O vodama jeresi tog doba
„Valentin je došao u Rim u vreme Higina, ime je stekao u vreme Pija i nastavio je do Aniketa. Kerdon, prethodnik Markiona, takode se pojavio u vreme Higina, devetog episkopa. On je došao u crkvu, prineo javno pokajanje, ali je imao drugaciji nacin života tako da se opet kajao, ali nije održao datu rec i bio je izopšten od crkve..." 1 . Tako piše u III knjizi, a u I knjizi istog dela kazuje: „Izvesni Kerdon, ishodeci iz toga što je prihvatio ucenje Simona (a došao je u Rim u vreme Higina, devetog episkopa), ucio je da Bog koji je dao zakon, nije Otac Gospoda našeg Isusa Hrista... Ovo ucenje posle njega je prihvatio Markion, koji je rodom iz Ponta. On je zatim dalje razvio to bogohulno ucenje..." 2 .
Irinej je veoma ubedljivo razotkrio pogibeljno ucenje koje je širio Valentin, poredeci ga sa zveri koja vreba iz zasede. Njegov savremenik, kako kazuje Irinej, bio je i neki Marko 3 , veoma vešt u madionicarskim veštinama. Irinej ovako opisuje njegove ogavne misterije: „Oni pripremaju bracnu postelju i obavljaju posvecenje, prouznoseci nad covekom (koji se posvecuje) nekakva zaklinjanja; govore da je to duhovni brak koji je podoban nebeskom savezu koji imaju nebeske sile 4 . Drugi su posvecenje vršili uz pogružavanje u vodu i izgovaranje reci: U ime nepostižnog Oca, u ime istine koja je mati svemu i svacemu, u ime Isusa koji je sišao. Neki pri tome kazuju i jevrejske reci da bi ostavili jaci utisak..." 5 .
Higin je bio episkop Rima cetiri godine, a na njegovo mesto dode Pij 6 . U Aleksandriji, posle Evmena koji je trinaest godina bio episkop toga grada, izabran je Marko 7 koji je tu službu vršio deset godina. Nakon njega je došao Keladion 8 . U Rimu, posle Pija, koji se upokoji nakon petnaest godina, za episkopa je postavljen Aniket 9 . Egezip kazuje da je on u njegovo vreme došao u Rim, i da je tamo ostao do vremena episkopa Eleftera 10 . U to vreme najcuveniji je bio Justin, koji je štitio rec Božiju u filosofskoj odeždi 11 i kroz svoje spise se borio za veru. On je napisao knjigu protiv Markiona, gde naglašava da ona nastaje još u vreme kada je Markion bio živ, i kaže: „Markion iz Ponta i sad uci lakoverne da je on nekakav bog koji je veci od Tvorca. U citavom rodu covecijem našao je ljude koji uz pomoc demonske sile (nagovara) da bogohule i da odbacuju istinu o tome da je Tvorac sveta i Otac Hrista. Uce da je svet stvoren od nekog drugog boga koji je veci od Tvorca. Sebe vole da nazivaju hrišcanima, varajuci tako lakoverne; isto tako nazivaju se i filosofima..." 12
U zakljucku on dodaje: „Postoji kod nas i delo protiv svih jeresi koje su se pojavile; ako ga želite, mogu vam ga dati na citanje..." 13 .
Taj Justin se mnogo trudio u raspravama sa Grcima. On se obratio i imperatoru Antoninu Blagocestivome, i rimskom Senatu, sa spisima koji su nastali u zaštitu naše vere. Živeo je u Rimu, a u Apologiji govori o sebi, ko je i odakle je.
1. Irinej Lionski, „Protiv jeresi", III , 4, 3.
2. Or. s it, I, 27.
3. Marko (druga polovina II veka) - ucenik gnostika Valentina. Pripada drugoj generaciji tih jeretika. Nema pouzdanih svedocanstava o njemu. Zna se da je rodom iz Egipta, da je ucio u Aziji i da je njegovo ime bilo poznata na Zapadu.
4. Po mišljenju Gnostika, pristalica Valentina, nalazilo se trideset eona u pliromi, tj. gornjem vazduhu, od kojih su jedni muškog a drugi ženskog pola.
5. Irinej Lionski, „Protiv jeresi", I , 13.
6. Pij - episkop Rima (142-157. godina).
7. Marko - episkop Aleksandrije (143-153).
8. Keladion - episkop Aleksandrije (154-167. godina).
9. Aniket - episkop Rima (157-168. godina).
10. Elefter - episkop Rima (177-190. godina). Njegov prethodnik bio je Soter (168-176. godina), koji je nasledio episkopa Aniketa.
11. Poznato je da je sveti Justin i po prelasku u hrišcanstvo nosio filosofsku mantiju, i u tom se ugledao na ostale neznabožacke filosofe koji su primili hršicanstvo. Ta im je odeca davala priliku da se upuštaju u razgovor sa neznabošcima, kako bi ih upoznali sa Hristom.
12. Po spisima Justina, koji su nedavno štampani, navedene reci se nalaze u Prvoj Apologiji. Pogledati: „ Patres apostolici " e dit . Ra ris , XXVI , ra g . 232.
13. Nepoznato je o kom je delu rec
12. glava
O Justinovoj Apologiji koju je predao caru Antoninu
„Samodršcu Titu Eliju Adrijanu, Antoninu blagocestivome, kesaru avgustu, sinu Verisimovom, filosofu; Luciju, rsfenome sinu kesara filosofa, usinovljenom od blagocetivoga, ljubitelju znanja; sveštenom Senatu i citavom narodu Rima.
Obracam se sa molbom za ljude koji su nepravedno optuženi, Justin, sin Priska Vakhijevog, poreklom iz Flavije - Neapolja 1 , u Siriji Palestinskoj..." 2 .
Taj imperator dobio je slicne molbe i od druge naše brace, koja su živela u Aziji, i koja su trpela od lokalnog stanovništva razne progone. Taj car obratio se azijskoj opštini ovim recima 3 :
1. Flavija-Neaopolj, tada Glavno mesto Samarije, koje se ranije zvalo Sihem.
2. Justin Filosof, „Apologija", I , 1, 1 - U tekstu koji navodi Jevsevije i tekstu koji srecemo kod samog Justina postoje izvesne razlike. U Justinovom tekstu rec „filosof" u vezi sa Lucijevim imenom stoji u obliku f???s?f?, i na taj nacin odnosi se na samog Lucija, dok se kod Jevsevija susrece u obliku f???s?f??, i odnosi se na kesara, Lucijevog oca. Ta razlika objašnjava se kao slucajna greška, mada može imati i ozbiljnije tumacenje. Pored imperatora Antonija, Apologija imenuje i dva druga adresanta, posinka Marka i Lucija Vera. Marko Aurelije, buduci rimski imperator (161-180. godina), nazvan i Najpravedniji (Verisim). Taj naziv mu daje Adrijan, ali posle smrti Adrijana, kada je on vec primio ime Marko Avrelije, on ne zaboravlja na svoj nadimak tako da ga srecemo na monetama iz vremena njegove vladavine. Lucij Ver je buduci savladar (do 169. godine) sa Markom Avrelijem. Ako se naziv „filosof" odnosi na Marka Avrelija, to je potpuno opravdano jer se još od mladosti upoznao sa filosofskim naukama, a ako se odnosi na Lucija Vera, to je tada iz ciste kurtoazije. I sam Jevsevije je znao da se Lucnje Ver odlikovao raspusnim životom i da se nije interesovao za filosofiju tako da nije mogao zasluciti taj naziv ljubitelja mudrosti. Jevsevije zato to ime upucuje na Lucijevog oca, Elija Vera, bliskog prijatelja imperatora Adrijana, coveka koji je cenio umetnost, literaturu i filosofiju. Imperator Adrijan je Eliju iz ljubavi podario titulu kesara i naznacio ga za svog naslednika. Elije umire pre Adrijana, a njegovog sina Lucija, Adrijan prihvata kao svog sina i naslednika.
3. Po mišljenju V. V. Bolotova rec je o saboru predstavnika gradova jednog dela Azije u Efesu - pom. delo, 2. tom, str. 83.
13. glava
Pismo Antonina upuceno azijskoj opštini po pitanju hrišcana
„Samodržac, kesar Marko Aurelije Antonin. Avgust, Jermenin, vrhovni žrec (prvosveštenik), narodni tribun po petnaesti put i konzul po treci put, pozdravlja azijsku opštinu (sabranje).
Znam da i sami bogovi brinu o tim ljudima (hrišcanima). I mnogo više nego li vi, oni (bogovi) mogu da kazne ljude koji ne žele da im se poklone. Oni, kojima vi ne dajete mira, vi samo još više jacate u njihovoj veri, mada ih optužujete za bezbožnost. Dopustimo da pre optužbi na njih bude slobodan izbor jer njima nije strano da umru za svog Boga. Zbog toga oni i odnose pobedu, i spremni su svagda da daju svoju dušu nego li da ucine ono što tražite od njih. Što se tice zemljotresa koji su bili i koji još traju, umesno je napomenuti da pri takvim nesrecama vi svaki put padate duhom, i zato, uporedite svoje ponašanje sa njihovim. Oni su puni nade u Boga, a vi sve rede služite bogovima. I znajuci da ste takvi, vi progonite hrišcane koji služe Bogu. Zastupajuci se za njih, mnogi upravitelji provincija pisali su našem božanstvenom ocu, i on im je odgovorio sa pozivom da se hrišcani ne uznemiravaju osim ako se dokaže da nisu nešto smišljali protiv državne vlasti. Meni su o njima mnogi govorili i ja sam uvek odgovarao kao i naš otac. I zato, ako neko uporno nastavi da napada na hrišcane, ukoliko ne nadete krivice na njima, tada kaznite optužitelja. Procitano u Efesu, na azijskom saboru" 1 .
O takvom sledu dogadaja svedoci i njihov savremenik Melition, episkop Sarda 2 , koji je poznat po apologiji koju je napisao u zaštitu naše vere i poslao je imperatoru Veru 3 .
1. Apologija, I , 70. Ovu Poslanicu najcešce navode odmah nakon teksta Justinove Apologije. Pogledati: „Dela svetog Justina, filosofa i mucenika", Moskva, 1863. str. 10. Vecina naucnika smatra da je navedeni tekst originalan.
Opština, zbor ili sinedrion - to je ime neke male skupštine na koju su dolazili izabrani skupštinari izabrani u svojim mestima..
2. Sveti Melition Sardijski (umro oko 177. godine) - osim odlomaka koje navodi Jevsevije, poznata su još dva dela ovog svetitelja. 940. godine, u jednom grckom kodeksu iz IV veka, otkriven je gotovo ceo tekst propovedi svetog Melitiona o stradanjima Hristovim (pogl. S. Bonner , „T he Homily on the Passion by Mellito , Bishop of Sardis , Studies and documents ", London , 1940), a 1972. godine, u biblioteci u Tbilisiju, pronaden je rukopis u kome se nalazi 12 stubaca prevedenih na gruzijski za koje se ispostavilo da su takode propovedi svetog Melitiona - „O duši i telu i stradanjima Hristovim" (M ichel van Esbrueck , „ Nouveaux Fragments de Melition de Sardes "- „A nalecta Bollandiana ", V ruxelles , 1972, t . 90, r. 63).
3. Lucije Ver - rimski imperator (161-169. godina).
14. glava
Šta je vredno da se zapamti o Polikarpu, drugu apostola
U vreme kada je Aniket bio episkop u Rimu, k njemu dode Polikarp da bi razgovarali oko vremena praznovanja Pashe 1 . O tome govori i Irinej. On takode piše o Polikarpu i ovo: „Polikarp ne samo što je slušao apostole i što se sretao sa onima koji su videli Gospoda, nego je od apostola postavljen za episkopa u Smirni (Azija). Ja sam ga video još kao mladic (a on je živeo dugo i postradao je kao starac). Svagda je ucio onako kako su ga naucili apostoli i kako uci Crkva. Sve azijske crkve i svi njegovi prejemnici kazuju za njega da je istiniti svedok vere i da zaslužuje poverenje. On nije kao Valentin, Markion ili ostali bezumnici. Kada je bio u Rimu, u vreme Aniketa, Polikarp je mnoge ljude odvratio od jeretika, propovedajuci im o istinitoj veri... Postoje ljudi koji su ga slušali, i koji kazuju o njegovom susretu sa Markionom. Kada je Markion upitao Polikarpa da li ga poznaje, starac je odgovorio: „Znam te. Ti si prvenac satane!" Postoji njegova (Polikarpova) Poslanica upucena Filipljanima. Ona je veoma korisna za one koji razmišljaju i trude se da zadobiju spasenje..." 2
Irinej govori o tome da je u toj poslanici (koja je sacuvana i do danas), Polikarp koristio i Petrovu prvu Poslanicu.
Antonin, zvani Blagocestivi, umro je u dvadeset i drugoj godini svoje vladavine. Nasledio ga je sin Marko Avrelije Ver (takode nazvat i Antonin), zajedno sa bratom Lucijem.
1. Razmimoilaženja oko vremena praznovanja Pashe postojala su izmedu crkve u Rimu i crkvi u Maloj Aziji još u II veku. 155. godine, sveti Polikarp Smirnski pokušao je da sa Aniketom dode do rešenja tog pitanja ali do toga nije došlo. I pored toga, te crkve su ostale u zajednici tako da je sveti Polikarp služio liturgiju u Rimu.
2. Irinej Lionski, „Protiv jeresi", III , 3. 4.
15. glava
O tome kakoje Polikarp zajedno sa drugima postradao
u Smirni tokom vladavine cara Vera
(Marko Aurelije i Lucije Ver, 168. godina)
U to vreme Aziju je potresalo veliko gonjenje. Tada je i Polikarp postradao kao mucenik. Smatram za neophodno da u ovo kazivanje uvrstim i reci o njegovom kraju, onako kako je to kazivanje došlo do nas. Postoji jedna Poslanica koja opisuje te dogadaje: „Crkva Božija, koja je našla pristanište u Smirni, Crkvi Božijoj u Filomeliji 1 i svim mestima gde je našla pristanište sveta vaseljenska Crkva; milost, mir i ljubav Boga Oca i Gospoda našeg Isusa Hrista neka se umnoži medu vama. Braco, pisali smo vam o muceniku i blaženome Polikarpu, koji je mucenickom smrcu zapecatio tadašnji progon (hrišcana)...". Uporedo sa kazivanjem o Polikarpu, oni govore i o ostalim mucenicima opisujuci njihovu istrajnost pri stradanjima. Masa ljudi, koja je stajala oko stradalnika, bila je poražena prizorom kada su bicevi sekli telo i vene hrišcana, tako da su se videli unutrašnji organi i krvi je bilo po svuda. Posle raznih muka hrišcane su najcešce bacali divljim zverima. Narocito se tada istakao, kako kažu, Germanik, 2 koji je pobedio coveciji strah od smrti. Prokonzul je nastojao da ga ubedi da se odrekne vere, ukazivao je na njegovu mladost i na to da bude žalostiv prema sebi. Ali, Germanik se nije dao pokolebati i na kraju, spremno je docekao zveri koje su ga napale. Videci tu smrt i diveci se hrabrosti mucenika koji su ljubili Gospoda, masa povika: „Smrt bezbožnicima! Pronadite Polikarpa!" Od toga se nacini veliki metež i neku Frigijac po imenu Kvint, koji je nedavno došao (iz Frigije), videvši zveri i grozne sprave za mucenje, nemajuci hrabrosti u sebi, slabi dušom i odreknu se spasenja. U pomenutoj Poslanici navedeno je kako se on bez raznišljanja odrekao vere. Time se i okoncava pomenuto kazivanje o mucenicima. Polikarp, slušajuci o tome nije se uznemirio. On je ostao u gradu ali je zatim, po nagovoru onih oko njega, izašao. Živeo je jedno vreme izvan grada sa nekoliko ljudi, i bez prekida, dan i noc, molio se Gospodu za mir u Crkvi. Tri dana pre hvatanja, nocu dok je stajao na molitvi, imao je videnje: prostirka za glavu odjednom planu i pretvori se u pepeo. Razumevši to videnje, on rece onima oko njega da se približi vreme stradanja. Tada zapoceše intenzivnije potrage za njim, i on po nagovoru drugih prede u susedno selo. Ali, ubrzo ga pronadoše jer su vojnici uhvatili dvojicu robova iz tog sela i oni rekoše da se Polikarp krije u njihovom mestu. Zapovediše jednom od tih robova da im pokaže kucu, a onda saznadoše da je svetitelj na krovu zgrade. Polikarp je mogao da prede na krov druge kuce i da umakne poteri, ali on to nije želeo, rekavši: „Neka bude po volji Božijoj". Zatim side u prizemlje i krotkog lica je besedio sa progoniteljima i to je njima izgledalo kao veliko cudo. Gledajuci njegovu starost i spokojnost u držanju, oni su pomislili da nije potrebno hvatati tog coveka. Polikarp zatim rece da im se postavi trpeza a da njemu dopuste da se pomoli Gospodu. Dopustili su mu, a on se zatim poce moliti Bogu. Vojnici su ga gledali sa divljenjem, govoreci izmedu sebe da li je ispravno to što progone starca. O sledecim dogadajima povest o Polikarpu glasi ovako: „Kada je okoncao molitvu i pomenuo sve koji behu sa njim, znane i neznane, obicne i slavne, i svu Crkvu, dode vreme za polazak. Polikarpa staviše na osla i odvezoše u grad. Bila je Velika Subota. Njemu u susret išao je irinarh 3 Herod i njegov otac Nikita. Oni Polikarpa prebaciše u svoja kola, a onda ga poceše nagovarati da se odrekne Hrista i da prinese žrtvu idolima. Polikarp je cutao, a kada su oni nastavili sa nagovorima, rece da nece pristati na to cemu ga nagovaraju. Kada su ovi culi starceve reci, razgneviše se i baciše ga sa kola tako da se Polikarp povredi. Ne obracajuci pažnju na to, Polikarp, kao da se ništa nije dogodilo, ustade i krenu ka trgu. A tamo je bila takva galama da je to teško opisati recima, ali cim starac dode, javi se glas sa neba: „Polikarpe, budi krepak i hrabar!" Mnogi su culi taj glas i okretali su se oko sebe tražeci onoga ko je to rekao. Tada prokonzul upita starca: „Da li si ti Polikarp?" A kada ovaj odgovori da jeste, tada ga prokonzul poce nagovarati da sebe poštedi stradanja, pozi-vajuci ga da se pokloni idolima i da kaže: „Smrt bezbožnicima!" Tada Polikarp pogleda na okupljenu masu, podignu ruku i rece „Zaista, smrt bezbožnicima!" Prokonzul ga ponovo pozva da se odrekne Hrista, a starac mu rece: „Evo, ima vec osamdeset i šest godina kako služim Hristu i nicim me ne povredi. Kako da hulim na Cara koji me spase?" Prokonzul ponovo pozva starca da se odrekne Hrista, ali Polikarp mu rece: „Ja sam hrišcanin, i ako si rad da upoznaš našu veru, odredi dan kada me možeš saslušati". Na to mu prokonzul rece da svojom besedom ubedi narod, a starac kaza: „Meni treba da razgovaram sa tobom jer sam naucen da poštujem vlast koju je Bog postavio a ne da sebe opravdavam pred narodom". Prokonzul tada zapreti Polikarpu sa zverima i ognjem, ali starac se ne obazre na to i pozva prokonzula da cini ono šta mu je po volji. Dok je besedio, njegovo lice je bilo ozareno blagodacu i svojim recima zbunio je prokonzula tako da je ovaj u tri maha objavio na trgu da je Polikarp rekao za sebe da je hrišcanin. Kada je glasnik to objavio, oku-pljena masa neznabožaca i Jevreja, koja je živela u Smirni, ne mogavši da izdrži, pocela je da vice: „On je ucitelj Azije; on je otac hrišcana! On odbacuje naše bogove i uci svoje sledbenike da ne prinose žrtve". Tako govoreci, oni poceše da vicu asiarhu 4 Filipu da pusti lava na Polikarpa. On je to odbio, rekavši da su zabranjene borbe sa zverima. Tada masa poce da vice tražeci da se Polikarp zapali na lomaci. Eto kako se ispuni ono videnje koje je starac imao, kada je stajao na molitvi, i kada je rekao onima koji su bili s njim da mu predstoji smrt u plamenu. Masa je pocela da prinosi drva, slamu, granje i tu se Jevreji pokazaše kao najrevnosniji. Kada je lomaca bila gotova, Polikarp skide odecu sa sebe, razreši pojas i skinu obucu sa nogu (a to ranije nije cinio sam jer su se hrišcani utrkivali u tome ko ce pre uciniti to želeci da dotaknu starca). Tada starca ogrnuše ogrtalom 5 i htedoše ga prikovati za stub, ali im on rece: „Ostavite me ovako. Onaj ko mi je dao snage da izdržim plamen dace mi i snagu da ostanem nepomican na stradanju". Tada mu samo zavezaše ruke i starac je izgledao poput najboljeg ovna izabranog za žrtvu paljenicu, ugodnu Bogu Svedržitelju. Tada se Polikarp pomoli: „Oce ljubljenoga i proslavljenoga Sina svoga Isusa Hrista, koji nas upozna sa Tobom! Bože andela i sila i svega stvorenoga i svih pravednika što žive pred Tobom! Slavim te što si me udostojio da imam udeo sa mucenicima i udeo u caši Hrista tvoga, da bih telom i dušom vaskrsao za vecni život i postao nerazrušljiv po Duhu Svetome. Primi me danas u njihov broj kao žrtvu koja je po volji, koji si istiniti Bože, sam ugotovio, objavio i svršio. Kako za ovo, tako i za sve ostalo hvalim te i slavim, proslavljajuci te kroz vecnog Arhijereja Isusa Hrista, tvoga ljubljenog Sina, kome zajedno sa Tobom i Svetim Duhom neka je slava od sada i do veka. Amin!" Kada je starac okoncao molitvu, tada zapališe lomacu i nastade veliki plamen. Mi, kojima je dato da to vidimo, videsmo cudo, i ostadosmo živi da bi o tome kazivali i drugima: plamen je nacinio nekakav svod, nešto poput jedra, i tako je opkolio telo mucenika da on nije goreo, nego je bio poput zlata koje se kroz vatru cisti. Svuda se osecao miomiris tamjana i najskupocenijih aromata. Na kraju, bezbožnici videvši da mu ne mogu nauditi ognjem, uvedoše Polikarpa u zgradu da bi ga posekli macem. Kada su to ucinili, izli se toliko krvi da je ugasila oganj, i masa se tome silno zacudi, videci kolika je razlika izmedu nevernika i izabranih, od kojih je jedan i Polikarp, starešina crkve u Smirni. Svaka rec koja je izašla iz njegovih usta zaista se i ispuni.
Lukavi neprijatelj i zavidnik, protivnik pravednika, videci velicinu njegovog muceništva i bezprekorni život, znajuci da je ovencan vencem besmrtnosti, postara se da mi ne uzmemo Polikarpovo telo, mada su to mnogi želeli da ucine. Bezbožnici ubediše Nikitu, Herodovog oca, brata Alikinovog, da moli od prokonzula da se mucenikovo telo skloni da mu ne bi hrišcani odavali pocast. To su govorili po nagovoru Jevreja koji su znali da mi poštujemo i Hrista i Njegove svete mucenike kao istinske ucenike Boga našega. Centurion, videci masu Jevreja, naredi da se Polikarpovo telo javno zapali. Mi smo zatim sabrali ostatke tela, koji su nama vredniji od dragulja i postavicemo ih tamo gde i treba da budu. Oko njih cemo se okupljati, da likujemo i da se radujemo, da praznujemo dan Njegovog mucenika, dan Polikarpovog ponovnog rodenja 6 . To ce biti i za pouku onim hrišcanima koji ce tek doci...". To je kazivanje o Polikarpu, divnom apostolskom mužu i o tome kako je on postradao, onako kako su to zapisala braca iz Smirne u poslanici o kojoj sam vec govorio. Prisajedinimo tom kazivanju i saopštenje o drugim mucenicima koji su postradali u Smirni, gotovo istovremeno sa Polikarpom. Medu njima je bio i Mitrodor, o kome se govorilo da je prezviter u Markionovoj jeresi. On je takode stradao na lomaci. Od tadašnjih mucenika osobito se proslavi Pionije 7 ; njegovo ispovedanje (vere), njegove smele reci, zaštita vere pred narodom i vlastodršcima, lepo ophodenje sa onima koji su pali prilikom gonjenja i uteha brace koja su ga posecivala, svedocanstva o mukama koja je izdržao, o svemu tome kazuje se u delu koje vam preporucujem na citanje. Taj spis smo uvrstili i u naše svedocenje o drevnim mucenicima. Postoje tamo i napomene o drugim mucenicima u azijskom gradu Pergamu, o Karpu, Papili, ženi Agatonici, koja je slavno skoncala posle dugotrajnog mucenja 8 .
1. Filomelija - neveliko mesto na Granici Likaonije, Pisidije i Velike Frigije.
2. Mucenik Germanik - jedan od dvanaest hrišcana iz Filadelfa koji su tom prilikom postradali u Smirni.
3. Nacelnik gradske policije. Dužnost ovih cuvara sastojala se u tom da sprece pobune u narodu i da kolovode stave pod stražu.
4. Vrhovni žrec rimske provincije Azija. Azijarh je bio cinovnik i predsednik na njihovim zborovima i biran je opštim Glasanjem. Njihovaje dužnost bila da se nadu onde gde se okuplja narod i da nadgleda šta se dešava. O njima se govori i u Delima apostolskim (19, 31).
5. To je bila haljina od tanke materije obložena smolom ili necim zapaljivim.
6. Drevni hrišcani su imali obicaj Govoriti da je dan smrti mucenika dan njihovog ponovnog rodenja.
7. Sveštenomucenik Pionije i Lin - prezviteri iz Smirne. Sa njima su postradali Savin, Makedonije i Asklipijad, kako se navodi u žitiju sveštenomucenika Pionija - „Žitija svetih", Moskva, 1906, 7. knjiga, str. 239-252 /na ruskom/. Oni su uhvaceni u Smirni, u vreme progona imperatora Decija (249-251. godina), tj. 23. februara, na dan spomena svetog Polikarpa, i posle dugotrajnog mucenja, sveštenomucenika Pionija su raspeli na krstu i zapalili.
8. Spomen mucenika Korpa, Papile, Agatodora i Agatonike, postradalih 251. godine u Pergamu, praznuje se 13. oktobra.
16. glava
O tome kako je postradao Justin Filosof, propovedajuci nauku Hristovu u Rimu
Negde u to vreme, Justin (o kome smo vec govorili), podneo je knjigu 1 u zaštitu naše vere imperatoru, ali i njemu (Justinu) bi namenjen venac muceništva. Filosof Kriskent 2 , koji je nacinom života i moralom zaslužio ime cinik 3 , smislio je zao plan. Justin, koji je cesto besedio sa njim u prisustvu mnogih slušalaca, vatreno se zauzimao za istinu, ovako govori o Kriskentu: „Ja ocekujem da neko od pomenutih ljudi, od onih koji mi misle zlo, da ce me predati na stradanje. Eto, recimo Kriskent, on u potpunosti ne voli mudrost, nego žudi za bukom i odobravanjem gomile. Covek koji nije dostojan imena filosofa jer govori o onome šta zapravo ne zna. On tvrdi da su hrišcani neznabošci i necastivci, a to izjavljuje da bi mu masa odobravala. On atakuje na nas jer ne zna Hristovo ucenje a takode i iz nevaljalstva. On je mnogo iza obicnih ljudi koji se cesto ohrabre da kazuju nešto o cemu ništa ne znaju... U svakom slucaju, on je veliki pokvarenjak; takode je i rob straha. Postavivši mu nekoliko pitanja, shvatio sam da on zapravo ne zna ništa o tome. Želim da vam to bude poznato; a da govorim istinu, ja sam spreman i u vašem prisustvu posvedocim o svemu. Ako su vam poznata moja pitanja i njegovi odgovori, tada vam je jasno da on ništa ne zna o našem ucenju. Ako nešto i zna, to nije imao hrabrosti reci pred drugima, jer njega ne interesuje mudrost nego slava. On ne ceni ni prekrasnu recenicu Sokratovu 4 ..." 5 .Tako je pisao Justin, a da je on okoncao život, kako je i predvideo, zbog lukavštine Kriskenta, o tome u više navrata u svojim delima svedoci Tatijan, koji je u mladosti bio sofista i zanimao se grckim naukama, stekavši u tome ne malo slave. U svojoj knjizi upucenoj Jelinima, on ovako kazuje: „Divni Justin je pravilno objavio da su pomenuti ljudi zaista poput razbojnika" 6 , a zatim, govoreci o filosofima, zakljucuje: „Kriskent, ugnjezdivši se u velikom gradu, projavio je i svoju pedofiliju, a bio je i veoma srebroljubiv. Savetovao je druge da se prezire smrt, a sam se silno plašio smrti, tako da je i Justina izdao jer je ovaj propovedao istinu i izoblicavao filosofske obmane..." 7 . Eto, to je po njegovim recima, razlog mucenicke smrti Justina.
1. Ova apologija zove se i prva u knjizi gde se nalaze Justinovi radovi.
2. Kriskent - filosof cinik. Po predanju, upravo je on izdao mucenika Justina. To predanje se zasniva na saošptenju samog Justina („Apologija", II , 3), a takode i na svedocenju Tatijana prilikom kazivanja o Kriskentu („Rec protiv Jelina" 19-).
3. Cinici su se držali Anisšenove nauke.
4. Ne zna se da li je Jevsevije ili prepisivac izostavio tu Sokratovu recenicu. Kod Justina se nalazi sledece: „Ne treba nikoga priznati da je preci od istine ".
5. Justin Filosof, ,Apologija", II , 3.
6. Tatijan, „Rec protiv Jelina", 18.
7. Or. Cit , 19.
17. glava
Mucenici o kojima se govori u Justinovim spisima
Justin u svojoj (prvoj) 1 apologiji spominje mucenike koji su postradali do njega i njegove borbe. Izmedu ostalih, poucno je ovo njegovo kazivanje: „Neka žena je živela sa mužem koji beše razvratnik, a i sama je ranije bila takva, ali upoznavši se sa Hristovom naukom, urazumila se, a takode je nastojala da urazumi i muža. Govorila mu je o Hristovom ucenju i o kaznama u vecnom plamenu namenjenim za one koji žive u necistoti i raspusnosti. Ali, on je nastavio da živi kao i pre. Žena, smatrajuci necistim delom da ima zajednicku postelju sa mužem, koji je nasuprot zakonu prirode, nastojao da sve ucini predmetom naslade, rešila je da ode od njega. Rodbina ju je molila i savetovala da saceka još malo u nadi da ce se muž promenuti. Ona je prihvatila te savete. A zatim, njen muž otide u Aleksandriju i, kada joj rekoše da tamo živi još raspusnijim životom, ona da ne bi bila zajednicar u njegovoj necasnoci, dade mu ono što se kod vas zove knjiga razvoda. Njen muž (koji nije mogao da shvati kako to da žena koja je ranije i sama raspusno živela više to ne želi), kada je ona otišla od njega protiv njegove volje, prijavi je sudu govoreci da je hrišcanka. Ali kako njen muž nije uspevao da joj napakosti, on odluci da napadne nekog Ptolomeja, njenog nastavnika u hrišcanskoj veri, koga je Urvikije kaznio. Muž je to ovako ucinio: svog prijatelja centuriona nagovori da uhvati Ptolomeja i da ga pita da li je hrišcanin? Centurion zatvori Ptolomeja i dugo ga je mucio u tamnici. Na kraju dovede ga pred Urvikija i tu ga ponovo upitaše da li je hrišcanin? Ptolomej ispovedi veru u Hrista, a kada Urvikije odluci da kazni Ptolomeja, neki Lukije (takode hrišcanin), videci da je sud nepravedan, rece Urvikiju: „Zbog koje krivice optužuješ ovog coveka? On nije ni preljubnik, ni razvratnik, ni ubica, ni lopov, niti je zatecen u bilo kakvom prestupu i ti ga želiš kazniti samo zbog toga što je hrišcanin. Urvikije, ti ne sudiš onako kako to cini blagocestivi imperator, filosof i sin kesara, i kao što sudi Senat!" Urvikije ništa ne odgovori na to ali nekoliko trenutaka kasnije rece: „Cini mi se da si i ti hrišcanin". Lukije potvrdno odgovori na te reci, a onda Urvikije zapovedi da i njega kazne. Lukije mu zahvali zbog toga rekavši da ce napokon biti izbavljen od takve zle vlasti i da ide k blagome Ocu, Caru i Bogu. Tada im se pridruži i treci (hrišcanin), pa i njega izvedoše na gubilište..." 2 . Neposredno nakon ovih reci, Justin piše i ovo: „Išcekujem da ce svakoga trena neko od onih koji misle zlo izneti optužbe i protiv mene...".
1. Ovo je najverovatnije greška prepisivaca jer je rec o drugoj Apologiji, jer tako kazuje i sam Jevsevije, i ako je ona na prvom mestu u knjigama koje se štampaju. Iz nje je izvedeno ono što se ovde kazuje.
2. Justin Filosof,, Apologija", II , 2.
18. glava
Šta imamo sacuvano od Justinovih spisa
Justin nam je ostavio mnogo korisnih spisa; oni svedoce o umu koji je prošao školovanje i koji je pogružen u razmišljanje o Bogu. Na ta dela upucujem sve one koji su željni znanja, i napomenucu ona koja su meni poznata. On je napisao rec upucenu Antoninu, koga zovu Blagocestivi, njegovim sinovima i rimskom Senatu. Tu je Justin izložio hrišcansko ucenje. Drugi spis sadrži zaštitu naše vere i upucen je prejemniku pomenutog samodršca - Antoninu Veru. O dogadajima iz tog vremena mi upravo i kazujemo. Takode postoji i jedan spis koji je upucen Jelinima, gde Justin opširno govori o mnogim pitanjima koja zanimaju i nas i grcke filosofe; tu takode govori o prirodi demona, ali mi sada nemamo potrebu da o tome podrobnije kazujemo. Postoji još jedan spis upucen Jelinima - „Izoblicenje" 1 . On je takode napisao i delo o tome da je Bog jedini samodržac gde je pored hrišcanskih spisa upotrebljavao i one koje su napisali jelinski autori. Tu je i delo „Lirik" („Pojac") 2 i drugo koje tumaci prirodu duše, izloživši razna mišljenja povodom tog pitanja, on ih opovrgava kroz hrišcansko ucenje uz obecanje da ce u drugom delu izložiti svoje mišljenje. Justin je sastavio i dijalog protiv Jevreja: to je beseda koju je on imao u Efesu sa Trifonom, covekom koji je tada bio poznat medu Jevrejima. U tom delu se govori na koji nacin blagodat Božija ispuni njega (Justina) da kazuje reci u zaštitu vere i kazuje o tome sa kakvom je revnošcu on ranije izucavao filosofiju i kako je silno želeo da spozna istinu. Tu takode govori i o zlodelima Jevreja protiv Hrista i Njegovog ucenja, rekavši i ovo: „Vi ne samo da se niste pokajali zbog svojih zlodela, nego i sada izabirate ljude i šaljete ih da govore gadosti o hrišcanima... I tako, ne samo da ste zbog toga krivi pred sobom, nego i pred citavim covecanstvom..." 3 . On piše da je u nje-govo vreme dar proroštva ozario Crkvu i spominje Jovanovo Otkrivenje, tvrdeci da je tu knjigu zaista napisao apostol (Jovan). Justin takode navodi i nekoliko proroštva, prekorevajuci Trifona da su Jevreji te reci izbacili iz Svetog Pisma. Takode postoji i mnogo njegovih spisa koji se nalaze kod naše brace. U prošlosti su Justinova dela smatra-li za veoma korisna. Irinej spominje njegove reci, navodeci ih u svome delu „Protiv jeresi": „Justin prelepo kaze u svom delu protiv Markiona 4 : Ja ne bih verovao ni Samom Gospodu da on nije govorio o Tvorcu" ( IV , 6, 2), a takode i ovo: „Dobro je rekao Justin da sotona nije smeo huliti na Boga pre dolaska Hristovog jer do tada nije ni znao da je osuden" ( V , 26, 2). Ovo je potrebno reci zbog onih koji žele da citaju Justinova dela. I to je sve što smo imali da kažemo o njemu.
1. Ovo ce po svoj prilici biti knjiga koja je poznata i pod naslovom „Savetovanje neznabošcima ".
2. Do danas nisu sacuvana ova dela.
3. Justin Filosof, „Razgovor sa Trifonom Judejcem", 108.
4. Markion je ucio da Bog hrišcana nije isti Bog koji je stvorio svet.
19. glava
O tome ko su bili episkopi u Rimu i Aleksandriji u vreme vladavine Vera
(Marko Aurelije Ver, 188. Godina)
Kada je tekla osma godina vladavine imperatora Vera, upokoji se episkop Aniket koji je jedanaest godina upravljao crkvom u Rimu. Njegov prejemnik je bio Soter. Keladijona, koji je cetrnaest godina bio na celu crkve u Aleksandriji nasledio je Agripin 1 .
1. Agripin - episkop Aleksandrije (167-179. godina).
20. glava
O tome ko su bili starešine crkve u Antiohiji
U Antiohiji, šesti posle apostola bio je Teofil. Posle Herona bio je Kornilije, a posle ovoga Erot 1 .
1. O Heronu, Korniliju i Erotu videti u napomenama trece knjige Istorije. Teofil - episkop Antiohije (169-179. godina).
21. glava
O znamenitim ljudima koji su pisali o tom vremenu
U to vreme bilo je mnogo onih koji su pisali o Crkvi. Izmedu ostalih tu je i Egezip, o kome smo govorili, zatim tu je i Dionisije, episkop Korinta, Pinit, episkop Krita, Filip iz Apolinarije, Melition, Musan, Modest i narocito Irinej. Oni su pisali dela koja nam prenose apostolsko predanje i zdravu (istinitu) veru 1 .
1. O Egezilu, Dionisiju Korintskom, Irineju Lionskom i Militonu smo vec govorili u ranijim napomenama.
Apolinarije Klavdij - episkop Jerapolja u Frigiji, prejemnik episkopa Papije i Averkija; apologeta; narocito se istakao u vreme imperatora Marka Avrelija (161-180. godina). Sacuvani su naslovi nekih njegovih radova: ,Apologija", „Pet knjiga protiv neznabožaca", „O istini". Apolinarije se sa apologijom obratio imperatoru. Do nas su došli samo fragmenti njegovog dela o Pashi.
22. glava
O Egezipu i o dogadajima iz njegovog vremena (Marko Aurelije Ver, 169-170. godina)
Egezip je u pet knjiga (koje su došle do nas), ostavio puno svedocanstvo o svom nacinu razmišljanja. On kazuje da je u vreme svog putovanja u Rim sretao mnoge episkope i da je od svih slušao jednako ucenje. Evo kako on zakljucuje svoju besedu o poslanici koju je Kliment uputio Korincanima: „Korintska crkva ostala je pravoverna do Prima koji je bio tamošnji episkop. Sreo sam se sa njim na putu za Rim, kuda sam krenuo brodom, i sa Korincanima sam proveo nekoliko dana, uzajamno se tešeci pravovernim poukama. Dok sam bio u Rimu sacinio sam spisak episkopa koji su nasledivali jedan drugoga sve do Aniketa, koji je svojevremeno bio dakon Elefteru. Aniketov prejemnik je bio Soter, a ovoga je nasledio Elefterije. U svakoj prejemstvenoj smeni i u svakome gradu sve ide upravo onako kako nalaže Gospod, zakon i proroci...". Egezip takode kazuje i o pojavi tadašnjih jeresi: „Posle Jakova Pravednog, koji je postradao kao mucenik, episkop postade njegov rodak Simeon, sin Kleope. I njega su poštovali kao rsfaka Gospoda. Crkvu su u to vreme uporedivali sa cistom djevom jer je ništa nije prljalo i nije bilo sujetnih ucenja. Prvi koji je poceo da kvari ucenje Crkve bio je Tebufis (Tebutis) 1 , nezadovoljan time što nije postao episkop. Odatle je proistekao i Simon i njegovi sledbenici; takode i Kleovije sa svojim sledbenicima, Dositej i njegovi, Gortije i njegovi, kao i Masbotije (Masvotije). Od ovih nastadoše meneandrijevci, markioniti, karpokritijevci, valentinijevci, vasilidijevci i saturnilijevci. Svi su uvodili neštvo svoje, drugacije od drugih, a u osnovi lažno ucenje. Od njih su proizašli pseudo-hrišcani, pseudo-proroci i pseudo-apostoli; svojim pogubnim recima protiv Boga i Hrista oni su narušavali jedinstvo Crkve..." On takode govori i o sektama koje u od davnina postojale medu Jevrejima: „Postojale su razne grupe i medu obrezanicima, tj. medu sinovima Izrailjevim... tu su eseji, galilejcani, imerobaptisti, masbotejci, samariti, sadukeji, fariseji..." 2 .
On takode kazuje i o mnogim drugim stvarima. Mi smo cesto koristili ta njegova kazivanja. On navodi i delove „Jevrejskog Jevandelja" kao i delove „Sirijskog Jevandelja" 3 ; takode ponešto prevodi i sa jevrejskog, pokazujuci time da je iz te vere prešao u hrišcanstvo. Napominje i o usmenom jevrejskom predanju, i zajedno sa drugima (medu kojima je i Irinej), govori o tome da u Premudrostima Solomonovim ima mnogo toga korisnoga. Kada govori o apokrifima, kazuje da su neke od njih sastavili jeretici koji su živeli u njegovo vreme.
Pinit - episkop Knosa; na njega je adresirana poslanica Dionisija Korintskog.
Musan - autor dela protiv jeresi enkratita. Filip - episkop Gortana; na njega je isto adresirana jedna poslanica Dionisija Korintskog.
1. Tebutis - svedocanstva o njemu nisu sacuvana.
Simon - misli se na Simona Vracara, o kome smo vec govorili u prethodnim napomenama. Simonijevci su njegovi sledbenici.
Kleobije - voda istoimene sekte. Predstavlja ogranak samaritanstva. Nemamo pouzdanih svedocenja o njemu i njegovom ucenju.
Dositej - jeresijarh. Svedocanstva o njemu su veoma oskudna i krajnje protiv-recna. Po nekim izvorima on je bio ucitelj Simona Vracara, a po drugima Dositej je jedno vreme bio blizak sa Jovanom Krstiteljem. Prema nekim poda-tcima živeo je 100 godina.
Gortej - voda istoimene sekte koja je takode ogranak samaritanstva. O toj sekti kazuje i Epifanije Kiparski.
Masbotejci - sekta koja je takode podvrsta samaritanstva. Ime joj potice od mesta u Samariji gde je bilo najviše sledbenika ove sekte.
2. Eseni - judejska sekta iz vremena Isusa Hrista. Krajnje zatvorena zajednica koja je brojala oko 4 hiljade sledbenika. Živeli su u Palestini; o njima kazuje i Josif Flavije („Judejske drevnosti", XVIII , 9).
Galilejci - religiozna sekta koja je nakverovatnije predstavljala ogranak farisejstva. Pojavila se u vreme prve uprave Sirijom namesnika Kvirinija. Na celu te sekte stajao je farisej Saduk i Juda Galilejac (Josif Flavije, pom. delo, XVIII , 11). Svedocenja o njihovom ucenju nisu sacuvana.
Imerobaptisti - religiozna sekta cije ime dolazi od njihovog obicaja da se neprekidno omivaju u vodi radi uklanjanja prljavštine. Epifanije Kiparski povezuje ih sa farisejima. Sa druge strane, postoje i oni koji ih povezuju sa esejima.
Samarjani - etnicka zajednica i religiozna sekta. Potomci asirskih starosedelaca koji su se pomešali sa Izrailjcima. Prihvativpš judeizam, oni su u njega uneli izvesne promene: prihvatili su samo Mojsijevo Petoknjižje, istovremeno odbacujuci sve preostale knjige Jevreja. Obožavali su figuru Mojsija. Mesija je za njih trebao da bude drugi Mojsije. Odbacivali su vaskrsenje i zagrobni život. U njihovom glavnom hramu odavano je poštovanje i Zevsu-Svedržitelju. Medu njima je bilo mnoštvo onih koji su se bavili madionicarstvom.
Sadukeji - to je religiozno-politicka struja u judaizmu koja se pojavila oko 150. godine pre Hrista. Imali su veliki politicki uticaj i u vreme grcke vlasti imali su u svojim rukama i duhovnu i svetovnu vlast. Za sadukeje je karakteristicno grkofilstvo u kulturi i kosmopolitizam u politici. Ispunjavali su samo ono što je pisano u zakonu. Odbacuju zagrobni život. Javljaju se kao oponenti i politicki protivnici fariseja.
Fariseji - religiozni pravac u judaizmu koji se pojavio u II veku pre Hrista, po povratku Jevreja iz ropstva. Fariseji su projavljivali osobito poštovanje Zakona, pri cemu su u njega uvrstili i tumacenja Zakona koja su sastavili književnici i ravini (nepisani Zakon). Taj nepisani Zakon, koji se najviše doticao spoljašnje obrednosti, imao je za njih takvu snagu da su zbog toga cak unosili izmene u Mojsijev zakon. Mojsija su fariseji doživljavali kao cara-osvajaca. Po svojoj politickoj orjentaciji, javljaju se kao partija nacionalista i imaju veliki znacaj na život zajednice.
3. Svedocenja o „Sirijskom Jevandelju" do sada nisu otkrivena.
23. glava
O Dionisiju Korintskom i o onome šta je on napisao
(Marko Aurelije, 170. Godina)
Takode je potrebno nešto reci i o Dionisiju koji je bio episkop Korinta. Plodove svog nadahnutog truda on je svagda delio ne samo sa svojom pastvom nego i sa svima koji su k njemu dolazili sa raznih strana. Najvecu korist on je dao obracanjem kroz poslanice raznim crkvama 1 . Postoji poslanica Lakedemoncima, gde ih uci pravoverju i gde ih ubeduje da cuvaju mir i jedinstvo. Postoji i poslanica Atinjanima, sa napomenama da budu u veri i životu po Jevandelju. Dionisije prekoreva Atinjane zbog lakomislenosti u odnosu prema veri, narocito od vremena kako je postradao njihov episkop Publije. On spominje i Kodrata 2 , koji je bio njihov episkop posle Publija, i svedoci o njegovim nastojanjima da Atinjani ponovo budu sabrani i ponovo nadahnuti verom. Zatim on kazuje i o Dionisiju Areopagitu, koga je u veru obratio apostol Pavle, i da je on bio prvi episkop Atine. Postoji i njegova poslanica onima u Nikomidiji, gde on opovrgava Markionovu jeres. Obracajuci se crkvi u Kortini (Gortini) i ostalim crkvama na Kritu, on hvali njihovog episkopa Filipa jer je njegova crkva u više navrata pokazala svoju vernost i ponovo naglašava da je potrebno cuvati se od zaraze koju šire jeretici. Obracajuci se crkvi u Amastridi i ostalim crkvama u Pontu, on spominje Vakhilida i Elpista koji su ga molili da napiše poslanicu. Tu dodaje i tumacenje Pisma, a po imenu naziva njihovog episkopa Palma. Dionisije daje puno saveta po pitanju braka i celomudrenosti, i zapoveda da se prijateljski primaju oni koji su se pokajali, koji su pali, sagrešili pa cak i oni koji dolaze iz jeresi. Medu poslanicama je i ona upucena žiteljima Knosa (Knosus); u njoj ubeduje tamošnjeg episkopa Pinita da na bracu ne stavlja teško breme devstvenosti, nego da snishodi koliko je potrebno nemoci ljudske prirode. Pinit u svome odgovoru zahvaljuje Dionisiju, hvali ga ali i kazuje da je potrebno davati ljudima i tvrdu hranu da ne bi za svagda ostali na onoj hrani koju jedu deca. U toj poslanici se vidi Pinitova prava vera i briga o ljudima koji su mu povereni; takode se vidi da je rec o obrazovanom coveku koji je dobro poznavao pitanja vere. Postoji i Dionisijeva poslanica Rimljanima, koja je upucena tadašnjem episkopu Soteru. Bice prikladno da navedemo i ovo: „Kod vas postoji obicaj iz davnina da cinite dobra dela i da pomažete braci iz drugih crkvi. Vi takode pomažete i sirotinju kao i bracu koja su u rudnicima. Vi, Rimljani, cuvate vaš obicaj, predat vama od otaca a vaš episkop Soter, ne samo da je sacuvao taj obicaj, nego i sam izobilno pomaže svete, poput oca koji ljubi decu, ohrabrujuci takode sve one koji mu dolaze...". U toj poslanici on pominje i Klimentovu poslanicu Korincanima, napominjuci da se ta poslanica takode cita po crkvama: „Danas je sveti dan Gospodnji (nedelja), i procitali smo vašu poslanicu, i svagda cemo je citati radi pouke isto kao što citamo i poslanicu koju nam ranije uputi Kliment...".
On takode govori i o lažnim poslanicama: „Vi ste braco želeli da vam pišem i to sam ucinio. Ali apostoli davola napuniše moje poslanice kukoljem, jer nešo su izostavili a nešto su dodali od svog ucenja. Teško njima zbog toga! Ne treba se cuditi što neki izopacavaju Pismo kad eto, ne ostavljaju na miru knjige koje su mnogo manje važnosti...". Postoji i njegova poslanica sestri Hristifori, veoma pobožnoj ženi, u kojoj joj daje veoma korisnu duhovnu hranu. Toliko o Dionisiju.
1. Crkveni pisci smatraju da je rec o poslanicama koje je on napisao da se citaju po svim crkvama.
2. Ovog Kodrata ne treba poistovecivati sa onim Kodratom koji je napisao apologiju, i koji je živeo nešto ranije.
24. glava
O episkopu Teofilu Antiohijskom
Od Teofila, pomenutoga episkopa crkve u Antiohiji, postoje tri knjige napisane za Avtolika 1 gde su izložena nacela vere. Knjiga koja je naslovljena „Protiv Ermogenove 2 jeresi" sadrži mnogo delova iz Jovanovog Otkrivenja, a postoje i druge njegove poucne knjige 3 . A kako su i u to vreme jeretici poput kukolja prljali cisto žitno polje apostolskog ucenja, to su po svuda pastiri crkve njih proganjali što dalje od stada Hristovog, pozivajuci vernike da stupaju u otvroenu borbu sa neprijateljom. Pozivali su ih i usmeno i pismeno, izoblicavajuci ucenje jeretika. Da je tako postupao i Teofil vidi se iz njegovog spisa protiv Markiona. To delo, kao i druga, sacuvana su. Njegov prejemnik bio je Ma-ksimin, sedmi pocev od apostola. 4
1. Imamo te knjige, ali sve ostale su izgubljene.
2. Ermogen je bio africki živopisac, kojije tvrdio daje materija vecna.
3. Teofil - episkop Antiohije. 169. godine napisao je polemicko delo upuceno Avtoliku (u tri knjige). Rusko izdanje: Moskva, 1865. Druga dela koja se pominju nisu sacuvana.
4. Maksimin - episkop Antiohije (178-192. godina).
25. glava
O Filipu i Modestu (Marko Aurelije, 170-171. godina)
Filip, koji je po recima Dionisija, bio episkop u Gortini, napisao je važno delo protiv Markiona. Takode su o tome pisali Irinej i Modest 1 . Ovaj poslednji, jace od drugih, veoma ocevidno ukazuje na zablude pome-nutog jeretika. Pisali su i drugi, a njihovi radovi su sacuvani kod naše brace.
1. Modest - crkveni pisac. Njegov spis protiv Markiona nije sacuvan.
26. glava
O Melitonu i o dogadajima koje on spominje
(Marko Aurelije, 171. Godina)
U to doba na glasu je bio Meliton, episkop sardijske crkve i Apolinarije, episkop Jerapolja. Njih dvojica, svaki za sebe, obratiše se rimskom imperatoru sa apologijama u zaštitu naše vere. Do nas su došli sledeci Melitonovi spisi: „O Pashi" (u dve knjige), „O nacinu života", „O prorocima", „O Crkvi", „O danu Gospodnjem", „O covekovoj veri", „O stvaranju", „O poslušnosti", „O duši i telu", „O krštenju", „O istini", „O veri", „Proroštva o Hristu", „O gostoprimstvu", „Kljuc", „O davolu", „O Jovanovom Otkrivenju", „O ovaplocenom Bogu" 1 , „Molba Antoninu". Pišuci delo o Pashi, on ukazuje na vreme njegovog nastanka: „U vreme Servilija Pavla, prokonzula Azije 2 , u to vreme kada je mucenicki postradao Sagaris 3 , pojavi se u Laodikiji veliki spor po pitanju Pashe, koja te godine bi u taj dan 4 . Upravo tada ovo i napisah..." O tom delu govori i Kliment Aleksandrijski u svom delu o Pashi, koje je, kako sam kaže, nacinio povodom Melitonovih spisa. Evo šta on kaže: „Šta se danas radi, to nikada nije bilo: danas u Aziji, po nekim novim edikt-ima, proganjaju i isleduju pobožne ljude. Bestidni potkazivaci i ljubitelji zla, iz prikrivenog stanja krenuli su u javni progon, te nocu i danju atakuju na ljude koji ni u cemu nisu krivi... Ako se to radi po tvojoj volji, neka tako bude! Pravedni car nikada nece doneti nepravednu odluku i mi cemo sa radošcu primiti smrt poput pocast. Ali mi imamo jednu molbu: prvo se upoznajte sa onima koji izazivaju mržnju a onda sa upornima 5 i pravedno odlucite da li oni zaslužuju kaznu ili mi. I ako postoji volja za novim ediktom (a neki od tih edikta više pristaju za neprijatelje - varvare), ponovo molimo: ne ostavite nas u ovoj otvorenoj hajci i grabeži... Naše mudroljublje 6 pre svega je procvalo medu varvarima 7 , a onda, u vreme vladavine tvoga pretka Avgusta, ono se pocelo širiti i medu tvojim narodom. To je donelo srecu tvojoj imepriji i zato je rasla i jacala slava i moc Rima. Ti si željen naslednik i vladaceš zajedno sa sinom, cuvajuci filosofiju koja je rasla zajedno sa imperijom i ima pocetak sa vladavinom Avgusta; tvoji pretci poštovali su je kao i ostale religije. Evo i neospornog dokaza: pocev od vladavine Avgusta, na Rim ne nasrnu ni jedna beda, štaviše, molitvama svih sve bi mirno, slavno i prelepo. Samo su Neron i Domicijan, podstrekavani na zlocinjenje, poželeli da napadnu na našu veru i zato su, po besmislenom obicaju, cinili sve da se na nas izlivaju citave reke laži i napada. Tvoji blagocestivi pretci nastojali su da isprave to, i cesto su slali pismene opomene onima koji su se osmelili da uvode nekakve novotarije po pitanju hrišcana. Tvoj deda Adrijan pisao je mnogima o tome, a medu njima i Fundanu, prokonzulu Azije; a tvoj otac, kada si ti vec bio njegov saupravitelj, pisao je upravama gradova da se prema nama ne uvode neke novotarije. Pisao je u Larisu 8 , Solun, Atinu i svim Grcima. Nadamo se da ceš imati istu misao kao i oni jer si ti još covekoljubiviji i još više predat filosofiji i verujemo da ceš uciniti sve za šta te molimo...".
U delu „Eklogija" (Izvodi), koju je on takode napisao, odmah u pregovoru napominje koje su od knjiga Starog Zaveta opšteprihvacene: „Meliton pozdravlja brata Onosima. Po usrdnosti naše vere ti si me cesto molio da nacinim za tebe izbor iz zakona i proroka gde se kazuje o Spasitelju i o našoj veri; ti si takode poželeo i da znaš broj knjiga Staroga Zaveta i njihov poredak. Nastojao sam da ispunim tvoju želju, znajuci za tvoju revnost prema veri i znatiželju kada je u pitanju ucenje Crkve. Ti ta pitanja smatraš veoma važnim jer si bogoljubiv i želiš spasenje. Otišao sam na Istok i došao do onih mesta gde je Pismo bilo propovedano i ispunjeno; upoznao sam se o starozavetnim knjigama, i šaljem ti spisak: Pet knjiga Mojsijevih - Postanje, Izlazak, Levitska, Brojevi i Ponovljeni Zakoni; Knjiga Isusa Navina; Sudije, Rut, cetiri knjige Carstva, dve Paralipomenon, Psalmi Davidovi, Price Solomonove ili Knjiga Premudrosti, Eklesijast, Pesma nad pesmama, Jov; proroci: Isaija, Jeremija i dvanaest u jednoj knjizi; zatim, Danilo, Jezekilj, Jezdra. Iz ovih sam knjiga ucinio izvod i podelio ga na šest delova...". Toliko o Melitonu.
1. Ovo pogrešno mišljenje Melitiona opovrgao je Origen tumaceci knjigu Postanja. O tome govori i Teodorit (sar. 20 Quaestion in Genes) i Genadije (in libro de dogmat. ecclesiastic).
2. Servilije Pavle - prokonzul Azije (164-166. godina).
3. Sagaris - episkop Laodikije. Mucenicki postradao u Laodikiji Frigijskoj oko 166. godine.
4. Tj. u dan u koji je Sagaris postradao. Pomenuti spor o Pashi bio je 167. godine.
5. Malition kaže za hrišcane da su uporni; to je receno po mislima ondašnjih neznabožaca koji su nepokolebljivost mucenika oznacili kao upornost.
6. Filosofija. Oci Crkve, imajuci na umu nacin života i dela hrišcana, cesto su hrišcanskoj nauci pridavali ime filosofije.
7. Tj. medu Judejima, i to je receno s toga što su Grci i Judeje smatrali za varvare.
8. Larisa - mesto u Tesaliji.
27. Glava
O Apolinariju, episkopu crkve u Jerapolju
(Marko Aurelije, 171-173. Godina)
Od mnoštva knjiga koje je napisao Apolinarije, do nas dodoše sledece: pomenuta apologija upucena imperatoru, zatim „Jelinima" (u pet knjiga), „O istini" (dve knjige), „Judejima" (dve knjige). Docnije je on pisao i protiv frigijske jeresi (ona je nakon izvesnog vremena pocela da jaca), protiv Montana, njenog tvorca, koji je odstupio od pravog puta zajedno sa svojim prorocima 1 i polagao temelje svojoj zlocastivoj nauci. Ovo smo imali da kažemo o Apolinariju.
1 Montan - voda religiozno-mistickog pokreta koji se pojavio polovinom II veka u maloazijskoj oblasti Mizija, koja se granici sa Frigijom, te se zbog toga ponegde susrece i naziv Katafrigija. Do krštenja Montan je bio žrec Kibele - „Majke bogova" Sa Montanom su i dve ucenice: Priskila i Maksimila, koje prorokuju u religioznoj ekstazi. Montanizam je ubrzo zahvatio mnoge oblasti. Drugi prorok montanista je Temison, koji je napisao niz poslanica, od kojih je jedna upucena crkvama u Maloj Aziji i za obrazac koristi Jovanovo Otkrivenje. Sukob montanista i Crkve bio je ne samo u domenu dogmatike i etike nego i u oblasti crkvene discipline jer je ucenje Montana pozivalo na odricanje autoriteta Crkve i episkopa. Pobeda nad montanizmom oznacila je pobedu crkvene discipline. Montanisti su obrazovali svoju crkvu i jerarhiju i postoje sve do VIII veka. Medu njima je takode bilo mnogo onih koji su postradali u progonima, narocito u vreme imperatora Decija. Na stranu montanista prešao je i Tertulijan, povukavši sa sobom mnoge crkvene opštine Severne Afrike koje su se tek u vreme blaž. Avgustina vratile u okrilje svete Crkve.
28. Glava
O Musanu i onome šta je on pisao
Od Musana, koga smo vec pominjali, do nas je sacuvan spis upucen braci sa pozivom da se sklone od jeresi enkratita 1 koja se tada stvarala i uvodila lažno ucenje. Kazuju da je rodonacelnik te jeresi Tatijan.
1. Enkratiti, kako se može zakljuciti, ne predstavljaju sektu nego se razlikuju osobenim asketizmom koji neretko ide do jeretickih krajnosti. Odbacuju upotrebu vina tako da evharistiju vrše sa vodom. Prema predanju, na celu enkratita prvobitno je stajao Tatijan.
29. glava
O Tatijanu i jeresi koja nosi njegovo ime
Kada smo navodili kazivanje o Justinu primetili smo da je Tatijan 1 bio njegov ucenik. Irinej to potvrduje u svom delu „Protiv jeresi", gde ovako kazuje o Tatijanu: „Od Saturnina i Markiona nastaju enkratiti koji propovedaju bezbracnost, odricu da je Bog stvorio svet a takode su Boga u tajnosti osudivali što je stvorio muškarca i ženu radi radanja dece. U svojoj neblagodarnosti Bogu, Tvorcu svega, oni su uvodili uzdržavanja i smatrali su da je nemoguce spasenje prvog coveka. Eto šta su oni ucili, a to bogohulno ucenje uveo je neki Tatijan koji je u prvo vreme bio uz Justina, a nakon što je Justin postradao, Tatijan otide iz Crkve te u svom zloumljenju postavi sebe iznad drugih, nacini neko svoje ucenje, kazivaše o nekim nevidljivim eonima, slicno kao i Valentin. Tatijan je zajedno sa Markionom i Saturninom objavio da je brak poguban i razvratan, smišljajuci mnoštvo dokaza o tome da Adam ne može dobiti spasenje..." 2 . Tako je pisao Irinej. Nakon kraceg vremena tu jeres je ojacao Sever, te su njegovi sledbenici dobili ime po njemu 3 . Oni priznaju Zakon, Jevandelje i proroke, ali ono što je zapisano u Svetom Pismu tumace na neki svoj nacin. Rugaju se apostolu Pavlu, odbacuju njegove Poslanice i ne prihvataju Dela apostolska. Njihov raniji voda - Tatijan, sastavio je nekakav izvod iz cetiri Jevandelja, nadenuvši ime tom spisu „Jevandelje od cetiri Jevandelja". Ovu knjigu i sada možemo naci kod nekih ljudi. Kazuju da se on osmelio izlagati misli apostola sasvim drugacije nego što su napisane, pravdajuci to željom da bude bolji stil reci. Od njega je ostalo mnogo rukopisa, a kao najpoznatije je ono o Jelinima, u kome spominjuci najstarija vremena, on izjavljuje da su Mojsije i jevrejski proroci najstariji od svih i da nadmašuju sve Jeline. Može se reci da je to delo najkorisnije od svega što je napisao. Dovoljno smo rekli o tom coveku.
1. Tatijan (+ oko 175. godine) - ucenik svetog Justina; autor slisa protiv Jelina koji je napisao oko 170. godine.
2. Irinej Lionski, „Protiv jeresi" 1, 28, 1.
3. Sever - prema jednom predanju on je Tatijanov ucenik, koji je zatim postao voda enkratita. Epifanije Kiparski naziva ga ucenikom Markiona.
30. glava
O Vardesanu Sirskom i o tome šta je on pisao
(Marko Aurelije, 173-177. Godina)
U vreme ovoga imperatora umnožiše se jeresi po Mesopotamiji, i neki Vardesan 1 , covek veoma darovit i koji je dobro koristio sirijski jezik, sastavi na rodnom jeziku dijalog protiv Markionovih sledbenika i ostalih jeresijarha. On je nacinio i mnoga druga dela. Njegovi ucenici (a beše ih mnogo pošto je on bio poznat dijalekticar), prevodili su te spise sa sirijskog na grcki jezik. Medu tim spisima veoma je ubedljiv i dijalog sa Antoninom po pitanjima sudbine. Govore da je napisao i neka dela povodom tadašnjih progona. Vardesan je pripadao Valentinovoj školi, ali je kasnije odbacio to ucenje pošto je pokazao njegovu izopacenost i vrati se medu pravoverne. Mada, moramo naglasiti i to, da u njegovim stavovima još uvek postoje reci iz ranije jeresi. U to doba upokoji se i Soter, episkop Rima.
1. Vardesan /Bardesan/ (154-223. godina) - sirijski ucenjak, astronom, matematicar, poeta. Pripadao je višoj aristokratiji i bio je licni prijatelj Avgara IX , cara Edese. Autor je 150 psalama koje su upotrebljavali u još u vreme svetog Jefrema Sirina. Ušao je u istoriju Crkve kao sledbenik Valentinove gnosticke jeresi ali i kao borac protiv Markiona. |
