Pošto mi je Bog pokazao putovanje adventnog naroda u Sveti Grad kao i bogatu nagradu predviđenu za one koji očekuju Gospodnji povratak sa svadbe, smatram svojom dužnošću da vam ukratko opišem ono što mi je Gospod otkrio. Božji sveti moraju da prođu kroz mnoga iskušenja. Ali „naša laka sadašnja briga donosi nam večnu i od svega pretežniju slavu, nama koji ne gledamo na ovo što vidi, nego na ono što se ne vidi, jer je ovo što se vidi za vreme, a ono što se ne vi di večno" (II Kor. 4, 17). Nastojim da donesem jedan dobar izveštaj i nekoliko grozdova iz nebeskog Hanana, zbog čega mnogi hoće da me kamenuju kao što je zbor sinova Izrailjevih hteo da kamenuje Haleva i Isusa Navina zbog njihovog izveštaja (IV Mojs. 14, 10). Ali ja vam kažem, draga braćo i sestre u Gospodu, to je veoma dobra zemlja i mi je možemo naslediti. Dok sam se molila pred porodičnim oltarom, sišao je na mene Sveti Duh i učinilo mi se da se sve više i više penjem, daleko iznad ovog tamnog sveta. Pogledah oko sebe ne bih li videla adventiste u ovom svetu, ali ih nisam mogla naći; tada mi neki glas reče: „Pogledaj još jednom i malo više gore". Podigoh na to oči i spazih jednu pravu, usku stazu koja se pružala visoko iznad ovog sveta. Tom stazom putuju adventisti u Sveti Grad koji se nalazi tek na kraju njihovog puta. Od samog početka staze njih obasjava blistava svetlost; anđeo kaže da je to ponoćna vika. Ova svetlost sija celim putem kako se njihove noge ne bi spotakle. I dok svoj pogled upiru u Isusa koji se nalazi upravo ispred njih vodeći ih u Grad, oni su potpuno bezbedni. Međutim, mnogi posustaju i govore kako je grad odveć daleko, kako su oni očekivali da mnogo brže stignu. Tada Isus u želji da ih ohrabri podiže svoju slavnu desnicu iz koje izvire svetlost i obasjava grupu adventista i oni počinju da kliču: „Aliluja". Neki lakomisleno odbacuju svetlost i govore da ih nije Bog dotle doveo. Iza njih stoga nestaje svetlosti i oni ostaju u potpunoj tami; spotiču se izgubivši iz vida putokaz a i Isusa i najzad padaju sa staze dole, u mračni i zli svet. Do nas zatim dopire Božji glas koji zvuči kao hujanje mnogih voda i objavljuje dan i čas Isusovog dolaska. Živi sveti, njih 144000 na broju, poznaju i razumeju glas, dok nepokajani misle da je to grmljavina i zemljotres. Objavivši taj trenutak, Bog izliva na nas svoj Sveti Duh i naša lica blistaju slavom Božjom, slično licu Mojsijevom kad je silazio sa Sinajske gore.
Svih 144000 spasenih zapečaćeni su i potpuno sjedinjeni. Na njihovim čelima su ispisane reči: Bog, Novi Jerusalim, i blista jedna zvezda u kojoj se nalazi Isusovo novo ime. Pri pogledu na našu sreću i svetost bezbožnici se gnjeve i žestoko navaljuju da nas bace u tamnicu, ali mi podižemo ruku u ime Gospodnje i oni bespomoćno pa daju na zemlju. Tada oni iz „zbornice sotonine" uviđaju da nas Bog zaista ljubi, nas koji smo je dan drugome prali noge i braću pozdravljali svetim celivom, te prilaze da se poklone pred našim nogama (Otkr. 3, 9).
Ubrzo naše oči bivaju privučene pojavom jednog malog crnog oblaka veličine otprilike kao pola čovečije ruke, jer svi znamo da je to znak Sina čovečijeg. Svi u svečanoj tišini posmatramo kako se oblak približuje i postaje sve svetliji i veličanstveniji, da bi se konačno pretvorio u veliki beli oblak. Donja strana mu je kao u plamenu; iznad njega se uzdiže duga dok se oko njega nalaze desetine hiljada anđela koji pevaju najdivnije pesme; na oblaku sedi Sin čovečiji. Kosa Mu je bela i u uvojcima se spušta do ramena, a na glavi ima mnogo kruna. Noge su Mu kao oganj razgoreo, u desnoj ruci ima oštar srp a u levoj srebrnu trubu. Očima koje su kao plamen ognjeni On ispituje svoju decu do dna duše. Pobledela su lica svih okupljenih a onih koje je Bog odbacio čak i pocrnela. Svaki se glasno pita: „Ko može opstati? Da li mi je haljina besprekorno čista?" Anđeli prestaju da pevaju i za trenutak vlada grobna tišina dok Isus progovara: „Opstaće samo oni koji imaju čiste ruke i čisto srce; moja vam je milost dovoljna." Na te se reči naša lica ponovo oblivaju sjajem a radost ispunjava svako srce. Anđeli opet i to još glasnije pevaju dok se oblak sve više približuje.
Zatim odjekuje srebrna truba dok se Isus okružen ognjenim plamenovima spušta na oblaku. On upire pogled na grobove zaspalih svetih, podiže svoje oči i ruke k nebu i uzvikuje: „Probudite se! probudite se! probudite se! vi koji spavate u prahu i ustanite." Dolazi do snažnog zemljotresa. Grobovi se otvaraju i mrtvi izlaze iz njih odeveni u besmrtnost. Verni, 144000 na broju, kliču „Aliluja!" dok prepoznaju svoje prijatelje koje je smrt bila otrgla od njih; u istom trenutku mi bivamo preobraženi i "zajedno sa njima" uzdižemo se „u susret Gospodu na nebo".
Svi skupa na oblaku uznosimo se sedam dana do Staklenog mora gde Isus donosi krune i sopstvenom desnicom ih stavlja na glavu svakog od nas. Daje nam takođe i zlatne harfe i palme pobede. Tu na staklenom moru 144000 stoje u savršenom četvorouglu. Pojedini imaju vrlo blistave krune, a drugi ne baš tako sjajne. Neke krune su pune zvezda, dok ih je na drugima manje. Ipak, svi su potpuno zadovoljni svojim krunama. I svi su od glave do pete zaodeveni sjajnim belim ogrtačima. Anđeli su svuda oko nas dok preko Staklenog mora koračamo ka vratima grada. Isus podiže svoju moćnu, slavnu ruku, dotiče se bisernih vrata koja se pokreću na svojim blistavim šarkama i On nam kaže: „Vi ste svoje haljine oprali u mojoj krvi i čvrsto se držali moje istine; uđite unutra!" I svi ulazimo osećajući da imamo puno pravo na ovaj Grad. Tu zapažamo drvo života i presto Božji. Od prestola teče jedna bistra reka a sa obe strane reke uzdiže se drvo života. Stablo drveta nalazi se i na jednoj i na drugoj strani reke; oba stabla su od čistog zlata, prozračna. Najpre mi se učini da vidim dva drveta. Ponovo posmatram i vidim da su pri vrhu sjedinjenja. Tako se drvo života uzdiže sa obe strane žive reke. Njegove grane spuštaju se na dohvat naše ruke; plodovi su prekrasni, prelivaju se u zlatnoj i srebrnastoj boji.
Svi dolazimo pod drvo života i sedamo osmatrajući veličanstvenost okoline. Prilaze nam braća Fič i Štokman koji su ranije propovedali Jevanđelje o carstvu i koje je Bog položio u grob da bi ih spasao, i pitaju nas šta smo sve preži veli dok su oni spavali. Mi pokušavamo da se prisetimo najvećih iskušenja, ali ona izgledaju tako sitna i beznačajna u poređenju sa daleko pre težnijom, večnom slavom koja nas okružuje da o njima uopšte nije vredno govoriti, i svi uglas kličemo: „Aliluja, nebo je lako zadobiti!" Naši prsti se dotiču žica zlatnih harfi i nebeski svod odjekuje od njihovog zvuka.
Sa Isusom na čelu izlazimo iz grada i spu štamo se na zemlju, na jednu visoku planinu koja ne može da drži Gospoda, već se pri dodiru Nje govih nogu raspada i tako nastaje jedna velika ravnica. Zatim podižući svoj pogled gore prime ćujemo i veliki Grad sa dvanaest temelja i dva naest vrata, po troja sa svake strane; na svakim vratima stoji po jedan anđeo. Svi uglas kličemo: „Grad, veliki Grad, silazi od Boga s neba", i on se spušta upravo tu gde mi stojimo. Odmah počinjemo da razgledamo spoljni izgled Grada. U njemu ima mnogo veličanstvenih kuća od srebra, oslo njenih na četiri stuba ukrašenih biserom, što veoma lepo izgleda. U njih treba da se usele sve ti. Svaka kuća ima po jednu zlatnu policu. Za tim videh kako mnogi ulaze u kuće, skidaju svoje blistave krune, stavljaju ih na police a onda od laze u polja odmah u blizini kuća da rade zemlju; ali ne ovako kako mi ovde moramo da radimo; ne, ne. Jasna svetlost blista iznad njihove glave i oki neprestano kliču slaveći Boga.
Videla sam i jednu poljanu punu svakovrsnog cveća i dok sam ga brala uzviknuh: „Ono nikada neće uvenuti." Zapazila sam i jedan travnjak sa neobičnom travom veličanstvenog izgleda; trava je sveže zelena sa srebrnasto zlatnim odbleskom i dostojanstveno se povija u slavu Isusa kao Cara nad carevima. Zatim nailazimo na jednu oblast punu životinja svih vrsta: lav, jagnje, leopard i vuk — svi zajedno u savršenom miru i slozi. Pro lazimo između njih i oni mirno idu za nama. Po tom zalazimo u šumu, ali nimalo nalik na mrač ne šume kakve ovde imamo; ne: već svetle i veli čanstvene; grane drveća povijaju se gore-dole a mi svi kličemo: „Živećemo u pustinji bez straha i spavati u šumama". Prolazimo kroz šume putujući prema brdu Sion.
Usput susrećemo jednu grupu koja takođe posmatra krasote ovog mesta. Pada mi u oči crveni obrub na njihovim haljinama, krune su im bli stave, a haljine čisto bele. Pozdravljamo ih i ja pitam Isusa ko su oni. To su mučenici koji su za Njega položili svoj život, kaže On. S njima je i jedno veliko mnoštvo dece koja isto tako imaju crveni rub na svojim haljinama. Brdo Sion pruža se upravo pred nama, na njemu se uzdiže veličanstveni hram, dok je oko njega još sedam brežuljaka gde rastu ruže i ljiljani. Videla sam kako se mališani penju ili pak na svojim malim krilima uzleću na vrhove brda i beru cveće koje ni kada ne vene. Oko hrama raste drveće svake vrste i još više ulepšava predeo: šimšir, bor, jela, maslina, mirta, nar i smokva povijena pod teretom prispelih plodova, što ovo mesto čini još veličanstvenijim. Na samom ulazu u sveti hram, Isus svojim umilnim glasom izjavljuje: „Samo 144000 mogu da uđu", a mi kličemo: „Aliluja!"
Hram se oslanja na sedam stubova prozračnih, od čistog zlata, ukrašenih najlešpim biserom. Krasotu koju sam tamo videla nisam u stanju da opišem. O, kad bih znala da govorim hananskim jezikom, tek onda bih mogla da donekle prikažem slavu onog boljeg sveta! Videla sam tamo kamene stolice na kojima su zlatnim slovima izgravirana imena svih 144000. Razgledavši veličanstveni hram izlazimo napolje, tu nas Isus ostavlja i odlazi u grad. Ali, ubrzo ponovo čujemo Njegov umilni glas: „Dođite, narode moj, vi koji ste došli od nevolje velike, tvorili Moju volju i stradali za Mene; hodite na večeru, a ja ću se zapregnuti i služiću vam." Mi kličemo: „Aliluja! slava" i ulazimo u Grad. Tu je sto od čistog srebra, dugačak mnogo kilometara, a ipak se očima može sagledati. Na stolu sam videla plod drveta života, manu, bademe, smokve, nar, grožđe i mnoge druge vrste voća. Zamolih Isusa da mi dozvoli da i ja jedem to voće, ali On reče: „Još ne, jer oni koji okuse ovdašnje plodove ne vraćaju se više dole na zemlju. Ali ako ostaneš verna, uskoro ćeš jesti plod sa drveta života i piti vodu živu". I još je dodao: „Moraš se opet vratiti na zemlju i pričati drugima o ovome što sam ti pokazao." Zatim me je jedan anđeo lagano spustio u ovaj mračni svet. Ponekad pomišljam da ovde neću moći da izdržim; sve na zemlji izgleda tako sumorno. Osećam se ovde veoma usamljenom, jer sam videla bolju zemlju. O, kad bih imala krila kao golub da odletim i nađem sebi pokoja! |
